Struka o kojoj se dosta zna u tehničkom smislu, kada se izuzmu umetnička i oralna dimenzija profesije. U začetku ideje o ovom poslu, obično su žene singl statusa, tj. samohrane majke, ćerke, devojke, tetke. U biznis se obično kretalo sa trista pozajmljenih maraka, okrnjenim osmehom i svetim kamenčićima ušivenim u postavu šanerskog kofera, ili prašine puta koji vodi u manastir svetog Vasilija Ostroškog, koji štite buduću vlasnicu butika od visoke carine, a možda i buduću modnu kreatorku – stvar astrologije i pravilne feng šu profilne obrade – zbog čega su često interventne brigade razdvajale iz klinča predsednike kućnih saveta i dosijeu X sklone akterke u pokušaju da promene svoju finansijsku sudbinu, ugrađivanjem reflektora ispred ulaza u zgradu ili farbanjem ulaznih vrata u narandžasto-zelenu kombinaciju.
Moj prvi i poslednji butik ni u najuspešnijim vremenima nije uspeo da umanji sećanje na neprospavanu noć...
U naše vreme nije postojala Silikonska dolina, kafenisale smo u lokalnim kafićima na Vračaru. Umesto ćelavih frajera sa kajlama oko vrata, za stolovima pored nas sedeli su čuburski mangupi, i prepričavali dogodovštine iz Italije. Tu se rodila ideja. Zašto bi muškarci bili sposobni da se time bave, i to na tako prizeman način, kada se ti poslovi mogu kulturnije odraditi? Bilo nas je četiri i nijedna nije postala medijska zvezda zbog slabog podnošenja anestezije. Da ne pričamo o infekcijama koje se mogu dobiti od tih supstanci koje se guranju u enormnim količinama baš u gornju usnu, što je mene osobito deprimiralo dok sam iz Turske dovlačila kožne jakne i u napadima materinskog nagona, posle dugog odsustva od kuće i razvozanog otvorenog uma za televizijske reklame, kupovala skupocene muzičke noše deci, od kojih se i danas leče.
Moj prvi i poslednji butik ni u najuspešnijim vremenima nije uspeo da umanji sećanje na neprospavanu noć, kada sam izbacila skupoceni nokšir ispred vrata dvorišne kuće, u kojoj smo tada bili podstanari. Kiša je padala, nokšir se punuio tečnošću iz oluka i pevao dok sam ja pisala tužbu za razvod braka iako sam bila uveliko neformalno razvedena. Moj tadašnji suprug koji se nije klackao na točkovima i spavao na torbama poznatijim kao krmače, usudio se da mi zameri bogatstvo koje sam potrošila za skupoceni dečji rekvizit, kao da je on nosio tri komleta: ponedeljak, utorak, sreda… gaćica na sebi dva dana sa sve etiketama. Tih kriznih devedesetih nismo imale ideju čime bismo se bavile u životu. Škole u koje smo išle nisu bile neka pomoć.
Ostalo nam je samo da napravimo dobar plan, ređe posećujemo dečje robne kuće i da se razvedemo. Zgodne, mlade, nasmejane, uvek u prednosti pred babama sa proređenim zubima i čačkalicom u istim.
Dok bi jedna od nas birala skupocene kaubojke, ostale bi u rančeve trpale firmiranu garderobu, veoma zastupljenu na našim prostorima. Carina je za nas bila prava smejurija, dok smo diskretno prskale carinike vodom Svete Petke i gađale ostroškim kamenćima da budu slepi pred našim torbama. Ne leži vraže, izbijanje rata uz eksperimente sa opozicijom neće ugroziti naš biznis kao što će to učiniti ambiciozne oralne otpadnice, koje su mudro iznajmile prostu radnu snagu za ta teška putovanja, smišljajuči sebi novu karijeru iz stare, kod uglednijih vračara uz jeftinu nadogradnju kose, cijanofiksu sklonih frizera, koji će ih ubrzo uvesti u biznis sa najslavnijom gradskom pederskom diskotekom tog vremena. Mic po mic, uz iglu i konac, lepak i silikon nastaće i cela dolina, a kamoli neće tek jedna modna revija ispraćena na najgledanijim televizijama.
E, sad moram da zapržim pasulj, ali koristeći so, a ne šećer kao tokom pisanja prethodnog teksta u ovom izuzetno stresnom poslu. Prepustiću se sećanjima u cilju nastavka priče, a vi se dragi moji prepustite čarima reprize: “I bogati plaču”.
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
