Prethodne tekstove iz serijala “Ispovest jedne šanerke” možete pročitati ovde.
U novembru te godine ponosno sam držala Nininog Aleksu u naručju. Mesecima unazad razmišljala sam najviše o njemu. Bezuslovna ljubav, to je ono što osetiš kada ugledaš novorođenče i miris bebe. Danas, mnogo godina kasnije znam da su devedesetih jedino deca bila u stanju da nam izmame i osmeh i suze…
Negde u istom periodu, ušli smo u embargo fazon. Gotivni prizori ispred samoposluga svakog jutra. Penzioneri sa hoklicama, redovi za mleko, bonovi za hleb i prašak. Nije me doticalo. Gledala sam svoja posla, razapeta između agencije, šverc tura (ovoga puta iz Turske) i kontrole prodaje na buvljoj pijaci. Sve do dana kada je Ana, naša radnica sa tezge, u euforiji utrčala u agenciju. U prvi mah nisam ništa razumela. Pominjala je neki reket i pet stotina maraka do sutra u podne. Jedva joj pomogoše Ćirine metode opuštanja bioenergijom. Tek tada smo shvatili šta se zapravo dogodilo. Neka dva momka iz blokova, poznatiji kao Steva Betmen i Đole Kinez, ljubazno su joj ponudili zaštitu koju bi morala redovno da plaća, na mesečnom nivou. Naravno, nisu zaboravili da naglase šta će se desiti u suprotnom, odnosno ako ih ne ispoštuje. Mislili su da razgovaraju sa vlasnicom tezge. Pošto se primirila, dala sam joj nekoliko slobodnih dana. Oka nisam sklopila od silne želje da upoznam Betmena i Kineza…
U cik zore već sam bila na “Buvljaku”. Desetak minuta pre zakazanog susreta spazila sam dve spodobe koje su odgovarale Aninom opisu. Namršteni, surovi momci. Trenerke sa kapuljačama su im prijanjale uz mišićava tela odišući masovnim treninzima u teretani. Iz daleka sam mogla da osetim miris amfetamina i efedrina. Delovali su smešno. Ali to je bilo subjektivno mišljenje. Ostali ljudi na pijaci gledali su ta dva diletanta sa strahopoštovanjem. Išli su naboranog čela, stisnutih usana koje su se micale kao mladunci poskoka, ili je bar tako trebalo da deluje. Uživali su gledajući ljude kako se pokorno saginju padajući pred njima na kolena ili zauzimajući fetus položaj. Nisu birali žrtve. Njihov um je bio programiran za neprihvatanje činjenice da možda nismo svi bespomoćni. To je ona vrsta momaka koja čim zatvori oči sanja teg i benč klupu.
Ko ne bi poželeo da bude njihova žrtva? Nikada dosta potčinjavanja bednih i odbačenih, otimanje oprosta od onih koji oprost ne traže. Kažnjavanje u ime iskupljenja njihove izopačenosti. Varali su na kartama isto kao na klađenju. A kladili su se isključivo na sebe. Varali su predano i neumorno, i u predaji i u izdaji. Njihovi trikovi su bili sramota za prevarante, folirante, kockare, šibicare, cirkuzante i ostale riziku sklone – one koji nemaju šta da izgube. Nisu pravili razliku između obeleženih duša i obeleženih karata. Termin kamata nikada nije savladan u njihovim glavama, ali su sebe ubedili da umeju da je naplate. Čisti amateri, simulatori kriminala. Za njih su na ovom svetu postojali samo keš i ljudi. Ovi drugi bili su suvišni, nisu umeli sa kešom. Hteli su da ih oslobode tog tereta. Olakšaju im muke i liše ih bolnog iskušenja, koje vodi direktno u pakao. U njihovim vizijama pakao je ličio na žurku lake hirurške intervencije, bez upotrebe anestezije. Znali su koja vrsta bola parališe pre nego što isuviše zaboli. Trudili su se da strah tih ljudi ne ode predaleko. Tada se strahovi teže kontrolišu, postanu gori od delirijum tremensa. Tako su od preplašenih, poluuništenih, sluđenih i ostalih mučenika napravili svoje žrtve. One koji će ih preklinjati i plaćati im iz svojih buđelara sakrivenih čak i od sopstvene dece. Praveći se da ih ne primećujem, krajičkom oka posmatrala sam kako mangupski prilaze našoj tezgi, ne sluteći u kakvu će igru biti upleteni.
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
