Prethodni tekst iz serijala “Ispovest jedne šanerke” možete pročitati ovde.
Ciklus mi je kasnio petnaest dana. Nina je insistirala da uradim test, iako sam u trudnoću bila potpuno sigurna. Od apoteke kod “Londona” smo sele u trolu, a Nina je dozom ozbiljnosti u glasu zamolila jednu gospođu da ustupi mesto trudnici.
Trenutak našeg ulaska u lokalni kafić “Šip of fuls” bio je propraćen Ivaninom i Tanjinom vriskom da će postati tetke. Zaglavila sam sa drugarom iz parkića. Nismo bile zabrinute zbog toga. Postaću mama, a njih tri – moje drugarice iz detinjstva – tetke. Jedina frka je lova. Kako do nje doći? Ćale non-stop kuka kako nema, a keva pada na nos od umora. Jesam li pomenula da se kafić nalazio u Kalenićevoj ulici? Od sabajle su se u njemu okupljali ljudi različitih profila. S obzirom da se nalazio preko puta pijace, prvi su na kafu stizali nakupci. Za njima ekipa naših očeva, a potom javne ličnosti tog vremena ogrezle u alkohol dugi niz godina. Na kraju smo svraćali i mi, malo mlađi.
Za šankom je radila mama Desa, prosvetni radnik u penziji. Tog jutra je za stolom u ćošku sedeo Rade Šerbedžija. Imao je običaj da tu sačeka Petra Kralja, a odatle bi posle kafe i vinjaka produžili u restoran “Kalenić”. Bez obzira na vrisku i euforiju drugarica čula sam Radeta kako kaže: “Mama Deso, proputovao sam ceo svet, ali ovakav kapućino nigde nisam popio.” Sa setom u glasu, sirota učiteljica u penziji i šankerica silom prilika mu je odgovorila: “Znam Rade sine, to mi kažu svi cvećari!” Oteo mi se osmeh…
Taman kad smo poručile kafu, na čuveni brod ludaka ukrcali su se Šaja, Ćora, Kuč i Đuja. Vidno pripiti zaigrali su lambadu – ritual koji su imali svaki put kada se vrate iz Italije. Seli su za sto do našeg, okrenuli turu i nastavili razgovor započet u bifeu “Arilje”. Presrećni što ovoga puta niko nije pao na granici, pod dejstvom društveno prihvatljive supstance nisu ni mogli naslutiti kakvu su nam ideju dali.
Iste večeri, kod Nine smo osmislile plan. Nas četiri ćemo raditi taj isti posao, ali na finiji način. Roditeljima ćemo reći da idemo u šoping. Pošto ćale nije imao keša, mami sam tražila “C” karticu (nešto slično čeku bez pokrića) i u bakalnici kod šefa Žike, umesto robe, na poverenje uzela gotovinu. Prva destinacija – Trst. Put sam prespavala. Zadatak smo savršeno obavile. U pijačnoj gužvi potrpale smo u torbe sve, osim starog Roma. Od silnih profesionalaca u tom poslu, na nas amaterke niko nije obratio pažnju. Prilikom srećnog prelaska jugoslovenske granice čak mi je i carinik poželeo da rodim muško, blagoslovivši našu krađu ignorisanjem sadržaja torbi, oslanjajući se na lošu intuiciju i nevina lica pred sobom. “Ko ga jebe, što nije čitao Jungovu tipologiju ličnosti!” rekla je Ivana. Po dolasku, robu smo skembale kod kuma Baneta, a kućama odnele samo šetland rolke i starke. Ušunjala sam se u mrak stana, već naviknuta da nam periodično seku struju. Tog popodneva uhvatile smo Šaju u treznom stanju. Ponudile smo da od nas otkupi robu. Pristao je, ne pitajući ništa o njenom poreklu. Pozajmljenu lovu sam vratila kevi, a ostatak smo štekale za idući šoping. Mama je odmah izmirila dug elektrodistribuciji, i mirno zaspala pre ćaletovog bauljanja preko praga. Bio je neobično dobro raspoložen za čoveka koji se po kući kotrljao sa baterijskom lampom u ruci. Pod dejstvom vinjaka i prirodne nezainteresovanosti za elementarne porodične potrebe, nije ni primetio da je struja stigla. Iz kese je izvadio poklone. Mami bundu, a meni petstokec, koje smo tog popodneva zavalile čika Šaji.
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
