Da li je oprost zaista neophodan za naš duševni mir? Ili za naše svetačke ambicije? Vidite, to je zamka. Oprostiti, znači osloboditi se. Nošenje gorčine, besa i ljutnje, osvetničkih namera, mržnje i osude, opterećuje. Ali stvari su kompleksne i ne možemo sve da ih strpamo u isti paket, da na njemu napišemo “oprošteno” i pošaljemo ga na adresu božijeg referenta zaduženog za evidenciju našeg napredovanja ka svetosti. To bi moglo samo uz dar kratkoročnog pamćenja, odsustva emocija i nedostatka polovine mozga. Čak i ljudi koji generalno nisu zlopamtila i koji brže od drugih opraštaju i zaboravljaju, nisu tako neljudski funkcionalni, da im rane odmah zaceljuju.
Ako ste mnogo zabrinuti što se već niste upisali u svece i fanatički verujete da sve treba odmah da oprostite, u opasnosti ste da nanesete duboku štetu svom duhovnom biću, odsecajući ga od prirodnih procesa i svesti, trudeći se da što pre pređete preko nečega što vas je povredilo i uzdrmalo. Možda ćete predano meditirati, trčati maraton pozitivnog razmišljanja, odraditi milion afirmacija, razbiti se od vizuelizacije mira, ljubavi i opraštanja i uopšte, učiniti sve što znate da se što pre rasteretite, a pri tom ćete samo potisnuti i negirati ono što zaista osećate. Jer ne možete oprostiti dok ne bude vreme za opraštanje. Dok ne prigrlite svoju bol, ponegujete je i pomazite, dok razumevanje u vama ne izraste do oproštaja. A to je proces, to boli, to traje. I usput morate da živite i da ispunjavate svoje dužnosti i obaveze, a morate i da se radujete i družite i smejete i uživate. Generalno, mi ljudi smo sposobni za to.
