Teško je prekinuti toksičan odnos, ne zato što si slaba i zavisna i što ne umeš da se zauzmeš za sebe, nego zato što si emotivno angažovana i teško ti je da odlučiš da prekineš odnos, iako si veoma svesna da taj odnos nije dobar za tebe i da bi trebalo da se pomeriš. Dok god se nadaš da će on da se promeni, da možeš da mu pomogneš (da prestane da bude nasilnik, alkoholičar, psihopata) dotle ćeš oklevati i odolevati svim lošim aspektima veze. Kad rešiš da se spasavaš, znači da više ne možeš ni da se nadaš, ni da tolerišeš, ni da trpiš. I tada se pomeriš. Možda moraš da se čupaš iz te veze kao životinja iz zamke, da se kriješ od bivšeg koji te proganja i da prođeš kroz još jedan krug pakla, da bi nekako dospela do relativnog mira u kome možeš da se sklupčaš i poližeš svoje rane. A tada tek počinje proces preboljevanja. Nećeš odmah biti srećna što si ponovo pronašla sebe, jer nećeš odmah ni moći da pronađeš sebe. Osećaćeš se grozno i verovatno gore nego posle raskida neke veze koja nije bila destruktivna, nego samo nije funkcionisala.
Boleće te srce i duša i mozak
Osećaćeš se prebijeno, iscrpljeno, prazno, besciljno. Sve će te boleti. Svaki osećaj će najpre biti bolan. Bolno će biti izaći negde bez straha od scena koje ti je bivši priređivao, bolno će biti čak i spremiti se za taj izlazak, jer ćeš se obući da ne izazivaš pažnju (uvek ti je prebacivao zbog kolena ili čipke brushaltera koja proviruje) – boleće te svest o tome koliko si sputana i koliko si neke uvrnute stvari usvojila i prihvatila i sada ne možeš tek tako da ih odbaciš i da se protiv njih pobuniš. Strah je duboko u tebi i ne možeš tek tako da ga se oslobodiš. Svaki uvid u tom smislu je pre svega bolan. Jer, tebi je žao. Tako povređena i izmaltretirana ti negde u sebi još uvek nalaziš ljubav, razumevanje i sažaljenje za bivšeg i najviše od svega bi volela da se to nije tako dogodilo, da je on mogao malo da se promeni – ti bi sa tim mogla da živiš uz sva ograničenja koja si već prihvatila.
