Jaki ste, nezavisni, samostalni, uvek se oslanjate na sebe. Navikli ste da se osećate dobro u svojoj koži, da budete zadovoljni sobom, da verujete sebi. Ali, anksioznost pronalazi slaba mesta u vama i podriva vas. U srcu znate da ste i dalje snažni i srećni, ali anksioznost vam šapuće da niste. Znate da možete da dišete punim plućima, kao što ste uvek činili, ali teskoba vam leži na grudima i skraćuje dah. Snažna ste žena, ali anksioznost vas navodi da to zaboravite.
Zaboravili ste kako ste se podigli i vratili sebi u najgorim periodima života, kako ste iscelili slomljeno srce, kako ste stajali na ivici ponora i niste dozvolili sebi da se survate, našli ste snage da se odmaknete i okrenete životu. Ne znate kako ste to uradili, verovatno uz pomoć svoje snage i hrabrosti, koje se pojavljuju onda kad zaboravite da ih imate.
Poznato vam je osećanje da ne vredi ustati i ponovo pokušati, da je lakše jednostavno odustati – od sebe, od svakog napora koji iziskuje svaki dalji korak, makar i najmanji. Ali ste zaboravili kako ste ipak napravili taj mali korak, pa sledeći, pa još jedan…
Anksioznost se vratila i zamaglila vam sećanje na sopstvenu snagu i sposobnost. Slabi ste, kao da nikada niste bili snažni. Kao da niste kroz to već prošli, kao da niste naučili da hodate sami, da vas niko ne pridržava i da u sebi nalazite oslonac, da sebi postavljate pitanja i da se držite odgovora koje pronalazite.
Jedino što osećate je da postoje sile jače od vas, za koje nejasno osećate da su u vama, da su deo vas, iako rade protiv vas. Shvatate da anksioznost nikada nije potpuno prestala i nestala, da je deo vašeg uma i da je tu da vam ukaže na slabost koju ste takođe zaboravili, jer ste vrlo dugo bili vrlo jaki.
