Taj let traje i oduzima nam dah, dok ne pomodrimo u licu i shvatimo da ćemo umreti ako ne počnemo da udišemo kiseonik.
Ponekad nam se čini da je lakše odustati od disanja, ako već ne možemo da živimo od udisanja vilinske prašine.
Sunovrat u razum doživljavamo kao kaznu, obesmišljavanje najvažnijeg iskustva u životu, povratak u bol i prazninu, neshvatanje i neprihvatanje. Zašto smo sreli svoju srodnu dušu, ako ne zato da se sa njom spojimo u ekstazi i živimo srećni i ispunjeni?
Kako je moguće da se naša srodna duša ne oseća kao mi? Da ne želi isto što i mi? Da nas ne prepoznaje? Ili ne shvata šta se dešava? Ne uviđa ispunjenje sudbine? Zašto?
Mračna tajna o srodnim dušama, ona koju pokušavamo da zasenimo svetlošću čežnje za ispunjenjem, jeste da one nisu namenjene jedna drugoj. Srodna duša obično nije kompatibilan partner.
