Zovem se Džej Blek. Ironija u mom prezimenu je ta što ono istovremeno predstavlja boju moje kože. Crna. Rođen sam u Nigeriji, u bivšem glavnom gradu, Lagosu. Bavim se atletikom i plivanjem – na osnovu toga sam dobio stipendiju za studije u inostranstvu, pa sam sada na jednom međunarodnom univerzitetu.
Samim tim što je međunarodni, znači da ima mnogo studenata iz različitih zemalja, i to preko pedeset različitih zemalja. Međutim, najviše ima nas iz Afrike. Upućeni smo jedni na druge, kao prava zajednica. Oduvek mi je dobro išlo sa devojkama iz Afrike, skoro nijedna me nije odbila. Na stranu to što odlično izgledam zahvaljujući sportu, vole me zbog toga što sam zabavan i pametan. Ali…
Iako sam mogao da budem sa skoro svakom Afrikankom, oduvek sam sanjao o belim devojkama. Kod kuće ih nemamo, pa su za mene oduvek bile egzotične. Međutim, svaki put kada bih pričao sa njima, spetljao bih se. Jezik bi mi se zavezao, ne bih znao šta da kažem – plašio bih se da neću biti na njihovom nivou. Oduvek sam bele ljude posmatrao kao bolje, naprednije, bez mana. Na kraju krajeva, kada bih prišao nekoj od njih, prvo bi pomislila da želim da je pokradem, pa tek onda da želim da razgovaramo. Čak i kada bih smogao snage da promucam koju reč, gledale bi me čudno ili prezrivo i izbegavale kontakt sa mnom.
Stoga sam razmišljao i konačno smislio. Biću sa onim najslabijim belim devojkama. Najslabijim u smislu izgleda. Dakle, onim koje ne izgledaju lepo, koje beli momci ne primećuju. Prva se zvala Kristina, iz Češke. Ona je baš, baš krupna devojka, a nije preterano lepa. U svakom slučaju, skupio sam snagu i pokušao. Uspeo sam. Konačno sam bio sa belom devojkom. Međutim, iako je za mene to bila avantura i eksperiment, za nju je to predstavljalo mnogo više od toga. Počela je da mi priča o vezi, braku, deci, postala ljubomorna svaki put kada je druga devojka bila u mojoj blizini. Nikako nisam mogao da je se otresem. Nakon toga sam bio sa Poljakinjom, Magdalenom. Bila je krupna, poput Kristine, a ni ona nije bila lepa. Međutim, provodeći vreme sa njima, opustio sam se.
Prestao sam da gledam na bele devojke kao na boginje koje hodaju oko mene. Prestao sam da se preznojavam i zamuckujem. To je dovelo do sledećih devojaka. Bio sam sa sve lepšim i zgodnijim belim devojkama. Opustio sam se, opet sam bio svoj. Sada sam čak i u vezi sa jednom od njih, Tanjom iz Rusije. Ide nam odlično. Volim je, mislim da ću je čak i oženiti. Ne znam kako bi njeni reagovali na to.
Shvatio sam nešto važno. Iako su beli, drugi ljudi nisu bolji od mene. Nisu bogovi, nisu nedodirljivi. Ne razlikujemo se ni po čemu, sem po boji. I oni imaju mane i vrline, i oni su podložni osećanjima – kako lepim i dobrim kao što je ljubav, tako i lošim, kao što su zavist, pohlepa i ljubomora. Na kraju krajeva, oni su ipak samo ljudi.
Nikola Jovanović – Jamais content. Res, non verba. Ko želi – nađe način, ko ne želi – nađe izgovor. Čaša je uvek do pola puna. Granice su tamo gde ih mi sami postavimo. Dovoljno lud da menja svet, dovoljno inspirativan da ga i drugi prate. Ko zna zašto je to dobro.
