Čudak je bio naš junak Džošua Abraham Norton (Joshua Abraham Norton). Rođen u Engleskoj, proputovao Južnu Afriku. Sa trideset godina (1849.) doselio se u Ameriku. Nije bio siromah, jer je ondašnjih $ 40,000, koliko je doneo sa sobom, predstavljalo ogromno bogatstvo. Uložio ga je mudro i već za četiri godine stekao četvrt miliona dolara, što je po današnjim merilima budžet omanje države.
E, sad.
U to vreme u Kaliforniji, kao i u celoj Americi bilo je mnogo Kineza. Došli su kao radna snaga za izgradnju železnice. Naime, još od početka 19. veka razni industrijalci i izumitelji navalili su da grade pruge po Americi. Već godine 1825. postavljene su probne tračnice i postavljen voz. Počinje era “čeličnog konja”. Svaki grad koji je želeo da napreduje morao je da bude povezan sa većim centrima. Razvila se opasna konkurencija, kako za gradnju tako i za prevoz robe i ljudi novom čudesnom parnom tehnologijom.
Malo-pomalo, železnička mreža razgranala se duž istočne obale. Sve zahuktalija privreda počela je da pruža čelične pipke ka zapadu. Postepeno su se gradile i pruge na zapadnoj oblali, pa i želja da se dve obale spoje. Za taj poduhvat bila je neophodna ogromna količna radne snage. Zbog blizine i pristupačnosti jeftine radne snage, angažovani su Kinezi. Već su počeli da pristižu u Kaliforniju oko 1820. godine, da bi kopali zlato. U Kaliforniji je živelo preko dvadeset hiljada Kineza, čineći čak deset procenata stanovništva.
No, da se vratimo na budućeg cara Nortona I. Zbog sve veće potražnje za radnom snagom, Norton je, kao lukavi trgovac, shvatio da će uskoro doći do poskupljenja pirinča, usled velike potražnje. Kinezi koji su se doseljavali nisu bili zainteresovani za zapadnjačku hranu, ukoliko bi mogli da dođu do tradicionalne, poput pirinča. Stoga je Džošua kupio sve zalihe pirinča u San Francisku, u nameri da ucenjuje tržište i obogati se na toj špekulaciji. U taj poduhvat uložio je gotovo sav kapital.
Cene su skočile, nastala je nestašica pirinča. Baš kao što je Norton i priželjkivao. Pre nego što je uspeo da preproda pirinač i obogati se, u luku su ušli brodovi krcati pirinčem. Odjednom, preko noći, jednim potezom, Nortonovo bogatstvo pretvorilo se u gomilu – pirinča. Cene su pale, potražnja je namirena, a novac Džošue Nortona se istopio. Pokušao je da tuži kompaniju koja ga je pretekla, ali je u parnici izgubio sve što mu je ostalo, pa i zemlju koju je morao da proda. Nestao je. Čaršija se pitala šta je sa njim, ali uskoro je pao u zaborav.
Vratio se 17. septembra 1859. kao Norton I Car Amerike. Svi su mislili da je s novcem izgubio i razum. Urednik novina, blagonaklon spram ćaknutog Nortona, objavio je njegovu proklamaciju. Norton je proglasio Ameriku carstvom, a sebe prvim iz loze američkih careva. Pozvao je sve građane i predstavnike vlasti da mu pomognu da popravi nepravedne zakone, dignu ranjenu domovinu na noge i vrate joj ugled i dostojanstvo u svetu.
Njegovo veličanstvo Džošua Norton Prvi
Premda vlasti nisu ništa odogovorile, Norton I je počeo da se ponaša kao prava pravcata krunisana glava. Nosio je ukrasnu sablju i štap za hodanje, šetkao se u nakićenoj uniformi patrolirajući ulicama San Franciska. Starao se da ulice budu prohodne, da se sve neophodne popravke prijave i što pre srede, da policajci pošteno rade svoj posao. Obilazio je gradilišta i upozoravao na mere bezbednosti i zaštite. Rečju, brinuo se za svoje carstvo.
Bilo je onih koji su išli za Nortonom i zadirkivali ga, ali sve u svemu građani San Franciska prihvatili su ga kao neku vrstu maskote. Ugađali su mu i javljali mu se s poštovanjem. Besplatno su ga prevozili. Štampali su njegov novac i primali ga. Grad mu je čak dodelio stipendiju da može da se oblači dostojno jednog cara. Zauzvrat, nikad nije preterivao, trošio je umereno i nije donosio radikalne zakone.
Norton nije bio samo ćaknut, već harizmatičan i brzo je uvukao građane u svoj svet. Restorani i hoteli su se utrkivali ko će bolje da ga ugoste, a San Francisko je bio ponosan što je prestonica Američkog carstva. Puštali su ga da ide u inspekciju vojne akademije, salutirali mu, svuda u javnosti pružali pažnju kao da je zaista imperator. Paradirao je ispred gradske policije, imao pristup gotovo svim javnim dužnostima u gradu. Postali su poznati i njegovi psi koji su ga pratili, pa kada je greškom jedan od njih završio u kafileriji, građanstvo se diglo da ga odbrani.
Kao što su psići vredno radili i tamanili pacove, tako je i dobričina Norton bio veoma zaposlen monarh. Izdavao je ukaze, vodio zvanična dokumenta Carstva, štampao proklamacije i uvek se starao da prati gradske poslove i bude u središtu zbivanja. Hteo je da se i prestonici ukazuje dužno poštovanje, pa je objavio da će kazna za nazivanje grada “Friskom” (što im je i danas ostao omraženi nadimak) biti 25 $. Osim ovih moralnih obzira, Norton je nadahnuo građane da podignu most preko zaliva. Premda su isprva smatrali da je zamisao luckasta, most između Ouklenda i San Franciska postao je stvarnost, i danas u svetu jedan od najvećih i najlepših. Građani su mu se odužili tako što i danas na mostu stoji plaketa zahvalnosti Caru Nortonu I.
Golden Gejt i danas nosi plaketu zahvalnicu caru Nortonu
Bio je veoma pogođen izbijanjem Građanskog rata i nekoliko puta je izdavao ukaze da se rat zaustavi, da se političari pozovu na odgovornost, a nudio je i da pregovara između zaraćenih strana. Jednom prilikom kada su izbili nemiri, a rulja krenula da linčuje Kineze, Norton ih je zaustavio prigodnim govorom, pozvao na razum i poveo u božiju molitvu. Posramljeni, izgrednici su se razišli.
Nije uvek bio uspešan medijator. Premda jeste izdao ukaz po kome se zabranjuje bilo kakva diskriminacija na rodnoj osnovi (hej, godine 1878!), na predavanju o ženskim pravima zviždali su mu, jer je izjavio da je ceo taj skup besmislen i da bi im svima bolje bilo da idu kući i brinu se za dečicu.
E, da. Nije se samo starao za svoje carstvo, već je bio zabrinut i za spoljne poslove. Ožalošćen stanjem Meksika izdao je ukaz kojim se zahvaljuje građanima te napaćene zemlje što ga pozivaju da bude njihov zaštitnik. Nakratko je dodao carskoj tituli zvanje “Protektor Meksika”, ali ga je napustio jer je: “nemoguće upravljati tako uzburkanom zemljom”.
Jednog januarskog dana 1880. naprosto se srušio nasred ulice. Pohitali su da mu pomognu, ali umro je na putu za bolnicu. Premda su kolale glasine da je povratio blago, smrt ga je zatekla u krajnjoj bedi. Našli su svega nešto malo novca, uvrnuta dokumenta, pisma raznim monarsima Evrope, tapije nepostojećih rudnika, ukaze i izmišljene hartije od vrednosti. Umesto sirotinjskog ukopa koji je jedino mogao da priušti, voljenom caru priskočili su u pomoć i bogati i siromašni. Upriličena je prigodna pogrebna oprema, dostojna cara, a povorka ožalošćenih bila je dugačka čak tri kilometra. Cara Amerike i protektora Meksika, Džošuu Nortona ispratilo je 30,000 ljudi, gotovo osmina ukupnog stanovništva San Franciska.
Slava mu!
Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete pročitati ovde.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
