Prethodne tekstove iz serije “Istorija koju niste učili u školi” možete da pronađete ovde.
Ispred brkatog narednika, koji je u Beogradu upisivao dobrovoljce za Prvi balkanski rat, stalo je seljačko momče od nekih dvadesetak godina i promuklim glasom reklo: “Hoću pušku!” Narednik ga je upisao sa ostalim dobrovoljcima i Milun ubrzo odlazi u boj protiv Turaka. Stigao je prekasno da učestvuje u pobedonosnim bitkama. Turci su bezglavo bežali ka jugu. Posle više od četiri veka stara Srbija i Makedonija konačno su ponovo bili srpski. Priliku da oseti pakao rata Milun je dobio ubrzo. Bugarska je napala srpske položaje na Bregalnici. Poraženi su za nekoliko dana, ali i to je bilo dovoljno Milunu da se prokaže. Dobio je prvi čin i komandu nad desetinom koju je hrabro vodio u bitku. Poslednjeg dana borbe, u jednom jurišu, Milun je ranjen u grudi. Stari doktor zaprepastio se kad je hrabrom vojniku otkopčao šinjel i košulju kako bi mu sanirao ranu. Milun je bio Milunka.
Tako je počela legendarna priča o Milunki Savić, hrabroj seljančici iz sela Koprivnice u Raškoj. Niko se nije podsmevao ovoj hrabroj devojci kada je njena tajna otkrivena. Nadređeni su probali da je otpuste iz vojske, ali čim je Milunka zapretila da će se odmetnuti u hajduke, dopustili su joj da ostane, dali čin kaplara i medalju za hrabrost. Milunka je kasnije pričala da je često razmišljala kako bi više volela da pogine, nego da bude ranjena. Ako je već rane, nek’ bude u ruku, nogu, pa i glavu, samo ne u grudi. Sudbina je htela da se njena tajna otkrije, ali je uporna Milunka ostala sa srpskim ratnicima.
Mlada Milunka, prerušena u muškarca, hrabro je otišla u balkanske ratove da se bori za slobodu Srba
Mir posle Drugog balkanskog rata nije potrajao dugo. Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu zapalili su već odavno spremno evropsko bure baruta, buknuo je Prvi svetski rat. Krila austrougarskog orla nadvila su se nad Srbiju. Vojska je mobilisana, ali Milunku niko nije pozvao da brani otadžbinu. Zaputila se pravo u Kragujevac, u Štab Vrhovne komande. Stala je pred vojvodu Radomira Putnika i hrabro rekla: “Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo!” Stari ratnik ju je pogledao, i pomirljivo rekao: “Dobro. Budi bolničarka, šteta je da pogineš tako mlada.” “Neću da budem bolničarka, hoću pušku!” Čitav dan je Milunka čekala pred vratima Štaba. Komandanti za nju verovatno ne bi imali razumevanja da je na savetovanju nije podržao major Voja Tankosić, čuveni četnički vojvoda iz bojeva sa Turcima po Makedoniji. Kada je vojvoda Putnik rekao da mu dosađuje jedna budalasta devojka koja želi da ide u rat, Voja Tankosić mu je odgovorio: “Ako je ta devojka Milunka Savić, trebalo bi je primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu sa Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava kao vidra…” Odlučeno je da se Milunka priključi njegovoj dobrovoljačkoj jedinici.
Milunka je na ramena okačila redenike, bombe obesila o pojas i zakoračila u legendu. Sa srpskom vojskom je preživela Cer i Kolubaru, strahote albanske golgote i proboj Solunskog fronta. Govorila je da se samo jednom uplašila. Kada je posle Cerske bitke neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka je zapitao vojnike čije grudi zaslužuju medalju? Puk je kao grom odgovorio: “Kaplar Milunka Savić!” Na grudima joj je zablistala Karađorđeva zvezda sa mačevima, a noge su joj zaklecale jedini put u životu. Do kraja rata Milunka je dobila preko dvadeset odlikovanja. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratnim krstom sa palmama. Kada je posle rata dojahala pred kuću svojih roditelja na grudima su joj blistale medalje Miloša Obilića, dve francuske Legije časti, engleski Orden Svetog Majkla, ruski Svetog Đorđa Pobedonosca… Iz rata je ponela devet rana i bezbroj priča koje je često pričala svojim kćerima i unicima. Najpoznatija je ona kada je u bici na Gorniku 1916. godine sama zarobila 23 bugarska vojnika! Njeni potomci sa ponosom čuvaju slike mlade Milunke u društvu velikana vremena: Arčibalda Rajsa (Rudolph Archibald Reiss), admirala Geprata (Émile Paul Aimable Guépratte), generala Franša D’Eperea (Louis Félix Marie François Franchet d’Espèrey).
Milunka Savić sa odlikovanjima na grudima, 1916. godine
Život posle rata Milunka je provela mirno. Nije tražila nikakve povlastice i pomoć od države, branila je svoju otadžbinu, a za to je jedina plata ponos i čast. Iz kratkotrajnog braka u Mostaru dobila je ćerku Milenu. Sa mužem se ubrzo razišla, pa je usvojila još tri devojčice. Živela je tiho, radila kao švalja, kuvarica i čistačica. Umrla je kao starica, u 84. godini, u malom stanu u naselju Braće Jerković. Kao sećanje na ovu hrabru ženu ostao je samo spomenik u Jošaničkoj banji i ime ulice na Voždovcu gde je dugo godina živela. “Dosta je to”, verovatno bi rekla ova skromna žena. Jer sve sto je uradila za Srbiju uradila je zbog časti i patriotizma, ne zbog slave.
Milunka je posleratne dane provela mirno, uz svoju porodicu, četiri ćerke i mnogobrojne unuke. Ratni drugovi je nikad nisu zaboravili i na njihovim skupovima ponosno je nosila svoja najvrednija odlikovanja
Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.
