Naša sagovornica je Iva Parađanin, osnivačica podkasta Tampon zona i urednica kulture u magazinu Buro24/7. Sa Ivom smo razgovarali o izazovima nezavisne produkcije i značaju vođenja feminističkog podkasta u Srbiji, kao i tome koje teme Tampon zona otvara i na koji način kao žene možemo osnažiti jedna drugu. Iva je otvoreno govorila i o tome kako izgleda medijska slika žene danas i da li primećuje pozitivnu promenu, a dotakle smo se i teme rodno-senzitivnog jezika. Intervju sa Ivom je jedinstvena prilika da saznate više o poziciji i pravima žena u Srbiji, a svakako vam predlažemo da nakon intervjua poslušate epizode nove sezone podkasta Tampon zona.
Da počnemo sa - kako si? Šta priželjkuješ da se u 2023. godini promeni u odnosu na 2022?
Najteže pitanje na samom početku! Uvek kad me ovo neko pita zamislim se u jednu tačku i duboko uronim u sebe, i ovo pitanje mi dudnji u grlu. Stvarno su se strašne stvari dešavale u poslednjih nekoliko godina i ovo pitanje je nekako promenilo svoje podrazumevanje, tj. podrazumevani odgovor. Ali je užasno važno postavljati ga, tako da – hvala na tome!
Mislim da mogu da kažem da sam dobro jer sam od skoro, tačnije od početka ove godine, kao što to radim svake, revidirala šta mi to “dobro” uopšte znači. Volela bih da se to percipiranje dobrog zapravo promeni u odnosu na 2022. Da se malo podsetimo šta ono suštinski podrazumeva i da pokušamo da mu se približimo. Dobro nije ni lepo, ni zadovoljavajuće, dobro je pre svega “zdravo” i biti u skladu i miru sam sa sobom. Svakako nam svima, a ponajviše nama iz medija, želim više lepih vesti, pozitivnih priča, osvojenih prostora slobode i naravno, solidarnosti i empatije.
Osnivačica si i moderatorka podkasta “Tampon zona”, koji smo prvenstveno mogli da gledamo na Mondo portalu - a koji je od prošle godine u tvojoj, nezavisnoj produkciji. Kako si došla na ideju osnivanja “Tampon zone” i da li si odmah naišla na njeno prihvatanje?
Pre nastanka “Tampon zone”, slušala sam brojne feminističke podkaste kao što su “Stuff mom never told you”, “Guilty feminist”, “Call your Girlfriend” na koje sam se vrlo lako navukla i shvatila koliko sam žedna takvog sadržaja, a koliko ništa slično nije postojalo kod nas. Locirala sam podkast kao sjajnu alatku za razgovor o određenim problemima, ali i za pričanje priča u vezi sa ženskim iskustvima baš onakvih kakve suštinski jesu. Samo pomisao na emisije koje su se dugi niz godina plasirale kao “ženske”, a koje ženama nisu nudile ništa od onog što ih zaista interesuje, već ono što nekom odgovara da ih interesuje, paralisala me je, i kao medijsku radnicu i kao ženu.
Rešila sam da stvorim siguran i slobodan prostor gde ćemo moći da čujemo jedna drugu. Od samog starta, na osnovu povratnih reakcija shvatila sam da tako nešto nije nedostajalo samo meni. Vrlo sam zahvalna što sam odmah našla medij koji je želeo da je prenosi, ali kako je sazrevala “Tampon zona” je zahtevala potpunu autonomiju i stvarno mislim da samo ovakva, samostalna i samo moja, može da dostigne pun potencijal i bude ono što sam zamislila.
Koje teme si otvorila u najnovijoj sezoni “Tampon zone”? Kome je ovaj podkast namenjen i ko se nadaš da će ga poslušati?
Vrlo sam ponosna na serijal o akušerskom nasilju koji je urađen u saradnji sa UN Women i Beogradskim centrom za ljudska prava. Ovo je teška tema o kojoj retko ko poželi da čuje bilo šta, ali sam se potrudila da problem predstavim na jedan argumentovan, razumljiv način, iz više uglova, zbog njegove kompleksnosti i zajedno sa sjajnim sagovornicama ponudim moguća rešenja. Broj žena koji se javio sa komentarima, predlozima i svojim iskustvima me je zapanjio, da ne pričam o broju onih koje su zahvaljujući pojedinim objašnjenjima shvatile uopšte šta im se dešavalo u ovim ranjivim trenucima i prestale da krive sebe za određene traume. Drago mi je da sam uspela da budem jedan od glasova koji neće dozvoliti da se o ovim strašnim stvarima ne govori i da se problemi guraju pod tepih, jer je predugo bilo tako.
Sa druge strane, sagovornice su bile i glumice, muzičarke, novinarke koje su nam kroz medije često predstavljene samo kroz jedan te isti ugao, iako su njihovi identiteti i njihove priče mnogo složenije i snažnije. Mene inspiriše ta slojevitost žena i razbijanje kalupa koji su prisutni u kojoj god sferi radile. Nažalost, kad su poznate žene u pitanju, teme koja se kod svake nametnula je medijsko predstavljanje žena i preprisutni seksizam.
Među tvojim dosadašnjim sagovornicama našle su se Milena Radulović, Bojana Vunturišević, Nina Seničar, Javorka Đurić… Kako biraš gošće i da li ti se dešava da ti žene same priđu i požele da podele svoju priču sa tobom?
Da, sve žene koje si pomenula su poznate zbog profesije kojom se bave, ali u mojim epizodama trudim se da ih pitam nešto što niko nije dosad, a što smatram važnim. Sa druge strane, tu su i stručnjakinje, naučnice, istraživačice i ekspertkinje iz različitih oblasti koje se bave fenomenalnim temama i prave ogromne pomake, a malo ko za njih zna. Mnogo žena mi piše i deli priče i to je nešto najdivnije, kada shvatim da su me prepoznale kao nekog kome mogu da veruju. To poverenje i sagovornica i žena koje me prate mi je nešto najvrednije što nikad ne želim da izneverim. Ne mogu da pružim stručnu pomoć po mnogim pitanjima, ali uvek sam tu da usmerim na pravu stanicu i to je jedna od važnijih uloga koju mi je podkast doneo.
Na “Tampon zonu” ne gledam samo kao na podkast, ona je zajednica gde ideje, glasovi, razumevanje ide u oba smera. Želim da podstaknem žene da čuju jedna drugu.
Šta se sve promenilo za skoro četiri godine koliko “Tampon zona” postoji? Da li su žene svesnije svojih prava i glasnije po pitanju svojih želja - i kako društvo reaguje na to? Ima li pozitivnih promena?
Žene vrište i to nisu želje, već pucaju od besa zbog sve češćih ugnjetavanja osnovih prava koja su davno izborena. Mislim da se baš mnogo nepravdi i izostanaka sistemskih rešenja nataložilo i dovelo do toga da na svakih nekoliko meseci imamo ogromna progovaranja žena o nasilju, mobingu, uznemiravanju. Ne zaboravimo da su se u godini za nama desili protesti kakvi nisu decenijama, koji su na ulice izveli stotine žena. Definitivno svedočimo kolektivnom osvešćivanju i buđenju. Neke od nas se teže bude, jer su obrasci patrijarhata tvrdokorni i dugo su tu, ali mislim da se velike i istorijske stvari dešavaju i da će to imati sve veće razmere.
Koliko je zahtevno samostalno voditi podkast? Sa kojim se izazovima susrećeš i da li je sve to vredno slobode koju sada imaš u pristupu?
Zahtevno je, zahtevnije od bilo čega što sam dosad radila, pre svega jer sam sada medijska preduzetnica. Mnogo sam čitala o preduzetništvu pre ovoga i družila se sa sjajnim ženama iz tog sveta koje su me i ohrabrile da se upustim u ovu avanturu i ta cela zajednica je jedna od ilustrativnijih primera solidarnosti koju sam ikad spoznala. Predivno je dirigovati nečim svojim, gledati ga kako se razvija, menja, ali isto tako ima baš teških trenutaka sumnje, presabiranja, oduzimanja, padanja…
Međutim, vodim podkast sama, ali oko sebe imam fenomenalne saradnike i ljude koje dugo poznajem, a koji mi pomažu oko “Tampon zone”. To su sve prijatelji, bivše kolege, drugovi, drugarice i, naravno, moj muž koji radi ceo vizuelni identitet. Ovde, pre svega, mislim i na Sandru iz Agelast produkcije, Mašu koja mi pomaže sa digitalom, Đurđu iz montaže i, naravno, ceo tim koji snima zvuk i sliku i pomno prati svaki podkast (jer mora), a koji se sastoji iz jednog Marka. (smeh) Vrlo je važno biti okružen ljudima koji veruju u to što rade i kojima je do toga iskreno stalo.
Dugi niz godina si u medijima. Radila si kao novinarka, a trenutno si urednica kulture u Buro 24/7. Koliko se medijska slika žene promenila u poslednjih nekoliko godina - ako se uopšte promenila?
Kuc kuc u drvo – menja se, ali to su mikro pomaci. Čak i sama istraživanja to pokazuju, ako, na primer, govorimo o izveštavanju o nasilju prema ženama, sudeći po rezultatima analize grupe Novinarke protiv nasilja. I stvarno je sve više dobrih, analitičkih tekstova, senzibilisanih novinara i novinarki, ali opet sa druge strane medijsko zlo ne jenjava. Rekla bih da imamo više primera dobre prakse nego ranije, ali ono što je loše ostaje loše i ne menja se. Seksizam je i dalje svuda, diktira vladajuće predstave žene, ne pušta je da bude slobodna, profesionalna i predstavljena van ramova svoje telesnosti i površnosti. Zarad klikova se ide mnogo daleko, a sve je kulminiralo objavljivanjem intervjua sa serijskim silovateljem. Mislim da nam do prave slike predstoji još dug put, ali sve dok se mediji više okreću novcu nego moralu i informaciji, mi smo u problemu.
Šta kao žene u medijima možemo učiniti po pitanju jednakosti i prava žena? Zašto je važno da se svaki glas čuje i da iskoristimo platformu, kada je već imamo?
Imamo veoma veliku moć u rukama i moramo da je iskoristimo. Isticanje bilo kakvog primera dobre prakse je značajno. Važno je da smo tu i da osluškujemo i damo glas onima koje se ne čuju dovoljno. Da razumemo i pokušamo da nateramo druge da razumeju. Za mene je krucijalno da svoju misiju širim, da ne cupkam u mestu i klimam glavom samo sa istomišljenicima. Da pružimo informaciju, objašnjenje i, pre svega, stvorimo pozitivnu atmosferu za razvijanje kritičkog mišljenja. Rekla bih da je ono ključno kad je i pravljenje i konzumiranje medija u pitanju.
Bila si i deo projekta “Rečnik nove stvarnosti”. Kakve je reakcije izazvao ovaj projekat i zašto smatraš da muškarci, ali i žene, neretko ne prihvataju rodno senzitivan jezik? Šta možemo učiniti kako bi se percepcija rodno senzitivnog jezika promenila?
Rodno senzitivni jezik je tema o kojoj godinama glasno pričam i zalažem se za istu i smatram je jednom od ključnih koraka u građenju rodne ravnopravnosti. Sa druge strane, pokretanje te teme uvek iznedri sijaset autovanja i isplivavanja mizoginih stavova kod mnogo ljudi od kojih možda to ne očekujem. Ne razumem zašto je to toliko bolna tačka mnogima, ali je fin lakmus papir ako želite da proverite nečije stavove. Ne znam šta možemo više da učinimo, a da nismo učinili. Jezik je živa stvar koja se menja i mislim da smo sve kontraargumente odavno opovrgnule. To što nekome nešto zvuči rogobatno, uopšte nije validno objašnjenje i sasvim je normalno da ono što postoji u realnosti postoji i u jeziku. Protivljenje tome je čist vid konzervativizma mizoginog porekla.
Često mi se čini da smo ti, ja i druge osvešćene žene zapravo manjina u odnosu na veliki broj žena koje nisu ni svesne patrijarhalnog okruženja koje ih je “modelovalo”. Kako da dopremo do svesti žena koje razmišljaju drugačije od nas?
Mislim da je feminizam svesnost onoga što su žene pre nas radile i aktivna odlučnost da se ta borba nastavi zarad onih koje posle dolaze. Nema boljeg osvešćivanja nego podsetnika na to šta su sve žene uradile pre nas i šta su nam sve omogućile.
Javna si ličnost i otvoreno govoriš o pravima i jednakosti žena. Da li si se susretala sa negativnim komentarima na društvenim mrežama i kako se nosiš sa njima?
Da, i moram da priznam da sam se otkad je “Tampon zona” krenula u oktobru očigledno probila bubble u kom se ranije nalazila, suočila sa ogromnim brojem komentara koji nisu samo negativni, nego puni mržnje i uznemiruju. I mene i žene koje govore u emisiji. Donela sam odluku da ih brišem. Ne one koji mi se ne sviđaju i koji govore da imam smešne uši (bilo je i takvih) nego one pune mržnje prema ženama, opravdavanja nasilja i otvorenih pretnji.
Šta bi poručila svojoj ćerkici, koja će jednog dana možda pročitati ovaj intervju?
Nadam se da će joj ova pitanja biti nerazumljiva i smešna jer će živeti u normalnijem društvu. A tebi hvala što si ih postavila na pravi način!
Fotografije: WANNABE Media
Pitanja: Jovana Pantić
