Gde ćeš sada, prijatelju moj? Noć je razvezana gubica, svetiljke su gnoj u grlu – tvoj će korak tebe da zaboli.
Gde ćeš slivati taj znoj? More je varka, grobnica. Ti brodovi što jašu mulu zavrat stežu sve dok kopno ne umore.
Gde ćeš sed i stariji od veka? Sela su bolesna i jalova, gradovi velike nerotkinje. Još ćeš samiji sebe da vratiš.
Gde ćeš? Bez pastira si stoka, gluh k’o crkva bez horova, tih k’o zaklane svinje. Kome ćeš tako sakat dug da naplatiš?
Gde ćeš, pogane ti glave, vani? Ja te ne slušam, drugi te neće ni čuti. Ja te psujem, lopuža će laskati. Ja s tobom ne pijem, zbog tebe mrtvog će oni.
I pljuštaće osmesi na sahrani. Svak će nad tvojom jarugom sebe otkopčati, samo da još jednom se posramiš. Gde ćeš? Evo ti jaram, pod njime ostani.
Govorio sam ti, Gligore. Ti si hteo da zineš na svet. Još su ti usta otvorena. Otrovan zemlji težiš. Hoće li imati mesta za sve? Hoćemo li svi u zemlju stati? Gde će nas sahranjivati kad mesta ponestane?
Govorio sam ti pretočen sav u reči. Mesec nam se u prazne čaše lovio. Sneg smo jaucima topili. Molio sam te, Gligore, da ostaneš.
Sećanje na tebe
Niz tvoje obraze slivala se ponoćna tmina. Mrak se za parče tvoga oka urezao. Sedeli smo nezapamćeni pokraj kamina, na ruševinama naših života. Razlikovali smo se.
Odvlačio sam te od osvete. Znao sam da živu glavu nećeš izvući. Hteo sam da još malo slušamo Rahmanjinova, bar još koju noć da se prisećamo Margarite. Da se lažemo kako smo je spazili na metli, u svom letu, među nedra zatamnelog svoda.
Gledam te, Gligore. Još ja mogu da vidim. Nisu li te životinje rastrgle? Kako su to mogli da budu ljudi? Izopasnila se ljudska ruka, svega mi! Ovako naše ruke nisu znale da unište.
Brisao bih ti naborano čelo. Nemaš ga. Kapke bih ti zatvorio. Ne vidim ti ni oči. Uhvatio bih te za ruku, mogu samo za jedan jedini prst.
Sećaš se, Gligore, da sam ti govorio. Otvorio si vrata u jednom pravcu. Niz najveću alauku ostavljao si neprimetan trag. Gubio sam te. Duša ti je curila po snegu. Kao plen si im banuo pred oči. Bespomoćan, borio si se protiv moći.
Krvav i ranjav ne pobeđuješ. Kao samac još manje. Ostao sam da zurim, za stolom, u pravcu rupe kroz koju si projurio. Sićušan i sve manji, iz daleka si bio crna tačka koju gubim.
Ja ništa nisam video lepše od tvoje krvi u snegu.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
