Razgovarali smo sa Tomislavom Kuljišom, terapeutom i osnivačem Integralne telesne psihoterapije kao i Centra Prirodno roditeljstvo i IPD Centra. Tomislav za sebe kaže da je jedan od srećnika koji rade ono što vole, te se samim tim oseća kao da nema “posao” – već da jednostavno konstanto stvara i uživa u radu i kontaktu sa stvarnim ljudima i novim uvidima o čoveku do kojih kroz terapijski rad dolazi. Ipak, on je prepoznat kao stručnjak u oblastima ranog i ličnog razvoja i dečje psihologije i njegov program Rani razvoj i roditeljstvo je značajan vodič za sve mlade roditelje, ali i stručne osobe koje žele da unaprede svoje znanje iz ove oblasti. Upravo zato smo Tomislavu postavili ona najznačajnija pitanja o roditeljstvu i ulozi oca u odgajanju deteta, a u nastavku možete pročitati njegove odgovore. Saznajte koje greške roditelji najčešće prave, kako izgleda “savršen roditelj” i koliko je važno da otac bude prisutan u odgajanju deteta u svakom smislu, kao i odgovore na mnoga druga, izuzetno važna pitanja.
Na kraju intervjua pronađite sve informacije o prijavi na nagradni konkurs koji smo organizovali u saradnji sa brendom La Roche-Posay i Tomislavom Kuljišem, u trajanju od 19. do 25. aprila – čiji će pobednik dobiti besplatni video program “Roditeljstvo 0-6”, u organizaciji Centra Prirodno roditeljstvo.
Fotografija: Aleksandra Saša Prelesnik
WANNABE MAGAZINE: Vi ste osnivač Centra Prirodno roditeljstvo. Kako je došlo do ostvarenja ovog projekta?
TOMISLAV: Više edukacija za psihoterapeuta, koja su bile primarno iskustvene, davale su mi priliku da vidim vrlo eksplicitno rezultate i posledice ranih iskustava na odraslim, funkcionalnim i “normalnim ljudima” – dakle, ljudima koji su takođe bili u edukaciji za psihoterapeute, gde se tačno videlo koliko smo svi određeni tim ranim periodom, a da nismo imali ni pojma o tome.
Ono što mi se tada javilo i ostalo kao stalno pitanje je – da li bi roditelji bili takvi kakvi jesu prema deci da znaju kakve će to rezultate i posledice imati? Moram priznati da mi je, kako sam i sam roditelj, bilo jako teško da neke stvari i sam o sebi kao roditelju uvidim. Za neke stvari u mom roditeljstvu sam nekada mislio da su nebitne, i nisam im pridavao značaja – a kasnije sam razumeo da sam upravo time u stvari ponekada povređivao svoju kćer koja trenutno ima dvadeset šest godina, za šta sam kasnije i kroz razgovore sa njom, dobio potvrdu.
I sve te stvari su “ništa strašno” i “ništa značajno” da bi neko rekao “joj, to nije dobro”, ali istina je da je puno toga jako povređujuće za decu, ostavlja duboke posledice i postaje izvor određene životne boli i načina funkcionisanja, koji su nepoželjni. Pritom, sve to i dalje spada u spektar normalnih, zdravih ljudi i uglavnom se odnosi ne na nešto loše što smo radili deci, nego na propuštanje toga da učinimo ono što je neophodno za njihov celoviti razvoj – što je dobro u smislu namirenja potreba. Ja to obično pokušavam objasniti analogijom sa biljkom. Mi smatramo da je loše u roditeljstvu ako tučemo decu ili kao roditelji povređujemo decu, dakle analogija čupanja lišća i povređivanja biljaka. Ali ovde se radi o tome da mi ne zalivamo biljku, ne iznosimo je na svetlost, ne dajemo joj ono što joj treba i to je u stvari trauma i ono što je povređuje.
I roditelji, nažalost, još uvek i u svetu i u našem društvu nisu svesni da je detetu u svakom razvojnom periodu potrebna određena vrsta interakcije i namirivanje određenih primarnih potreba. I ako dete to ne dobije, osećaće bol i boriće se za njih, i pri tome ćemo mi najčešće to nazivati zločestim i lošim ponašanjem, i kažnjavaćemo decu zbog toga, što će zapravo samo multiplicirati osećaj bola i neshvaćenosti, i dovesti do gubitka poverenja u roditelja, kao i kontakta, što opet ima dalekosežne posledice. I tu je izvor tog nesporazuma.
WANNABE MAGAZINE: Šta podrazumeva “prirodno roditeljstvo”?
TOMISLAV: Uvek kažem na predavanjima: “Ja ovde vama neću davati savete. Neću vam govoriti šta bi trebalo da radite”. Smatram da to nije korektno, mada ljudi upravo to najčešće traže. Roditelji kažu “Recite vi meni šta ja da radim”. Ne, neću vam reći. Nego ću opisati o čemu se radi, pomoći ću vam da shvatite kako se dete oseća sa vama kroz iskustvene radionice, daću vam dovoljno informacija i argumenata da razumete i da vam bude jasnije kako je stvarno detetu. E sada, kad znate kako je detetu, vi meni i sebi kažite kakav roditelj bi trebali da budete i šta je detetu potrebno od vas. I onda dolazimo do toga da ljudi kažu “Aha, ja ću odsad kao roditelj funkcionisati ovako, ne zato što mi je neko to rekao, jer je to instruiranje roditelja, nego zato što ja sada razumem i osećam da to ima smisla. To je sad moj stav i moje uverenje. Nisam indoktriniran učenjem, nego ja u to sada duboko verujem. I iz tog mesta ja želim biti takav i takav roditelj”. To je ideja i koncept rada u Centru Prirodno roditeljstvo.
U suštini, kada kupimo mašinu za veš, idemo da pročitamo uputstvo za upotrebu. A dobijemo dete i mislimo da sve znamo. Sa jedne strane, to bi trebalo biti ispravno, jer ni mačka ni pas ni konj ne prođu kroz edukaciju roditeljstva, a funkcionišu savršeno kao roditelji. Zato što je kod njih program prirodnog roditeljstva, koji je u nauci opisan kao (care) ker-sistem, jedan od šest osnovnih sistema funkcionisanja kod sisara, postojeći i funkcionalan (afektivni sistemi po Jaaku Panksepu) . Zato se ovaj program i zove Prirodno roditeljstvo, odnosno roditeljstvo kakvo bi ono prirodno trebalo biti. Životinje su uprogramirane u startu, i ljudska vrsta bi isto tako trebalo da bude. Odnosno, mi u sebi nosimo ugrađene programe kako se podiže dete. Međutim, problem je što smo kao vrsta prečesto nepovezani sa tim prirodnim programom u sebi i ne odrađujemo svoju ulogu roditelja onako kako bi to bilo prirodno, odnosno, onako kako bi ono detetu bilo potrebno za njegov celoviti razvoj. Dakle, da kao roditelj funkcionišemo normalno, prirodno, primereno razvojnim potrebama deteta, koje je jedino relevantno u celoj priči. E sada, zašto to nije tako?
Najčešći razlog je loše vlastito detinjstvo koje nije dalo iskustveno i implicitno znanje toga kako je funkcioniše razvojno poticajan i dobar roditelj. Drugo, zbog toga ne samo što nisam dobio pozitivan model nego sam se još i kroz neprimerene odgojne metode odvojio od svoje autentičnosti i svojih emocija. Jer biti dobar roditelj je i nešto intuitivno, što dolazi bez razmišljanja, ali za tako nešto bismo mi morali imati dobar primer roditeljstva kada smo bili mali. I treći razlog je što se nauka, nakon Drugog svetskog rata, u dobroj nameri umešala u roditeljstvo i počela usmeravati roditelje shodno idejama raznih autora i koncepata koji su se vremenom odbacivali. Roditelji su prestali verovati sebi i počeli tražiti uputstva za roditeljstvo.
WANNABE MAGAZINE: Da li su roditelji danas ranije svesni svog uticaja na razvoj deteta ili im je ipak potrebno otvoriti oči?
TOMISLAV: Najveći izvor problematike kod odraslih ljudi sa kojima radimo na psihoterapiji, ne svodi se na to da su njihovi roditelji bili loši, da su se loše ponašali, tukli ih ili nešto slično na šta obično prvo pomislimo, nego na “mama je bila loše”. Mama je bila prazna, mama je bila nesrećna, mama je bila zabrinuta, nesigurna, prestrašena, živčana, nervozna ili ispražnjena. Regulisala je sebe na meni. Nije me nikada videla kakav sam ja u sebi stvarno, nije me doživela, nije me osetila, nije me čula, u smislu mene – mene. Uvek je ona znala šta je meni potrebno, a nije se u stvari nikada bavila time da oseti šta je meni bitno i šta stvarno želim i osećam da mi je potrebno. To su povrede koje ostavljaju dubokog traga na osobu i determinišu njeno funkcionisanje, partnerske odnose, čime će se baviti u životu, kako će pokušati na drugi način da dobije od partnera, sveta, ljudi oko sebe – ono što nije dobila od mame.
Postoji jedna rečenica koju godinama govorim celom regionu i u Hrvatskoj i u Srbiji, međutim, kada sam je prvi put izgovorio u Sloveniji u jednoj TV emisiji, ona je završila narednih dana kao naslov u mnogim novinama. Ljudi su očigledno iz celog mog intervjua odmah prepoznali tu važnu rečenicu da u roditeljstvu nije važno da je mama dobra mama, nego da je mama dobro. I to je negde ključna stvar. Svestan sam da to jednoj majci, koja bi i sama želela da bude dobro ali joj ne uspeva, predstavlja određeni pritisak. Zato je u stvari onda uloga tate u prve dve godine da se potrudi da mama bude dobro i bude joj podrška. Najviše što tata može da uradi kroz prve dve godine za dete, osim što ima svoj odnos sa detetom koji gradi i razvija, je to da čini da mama, koja je alfa i omega u prve dve godine, bude regulisana i pruža joj podršku. Dakle, da čini da mama bude stabilna i dobro u sebi.
Fotografija: Aleksandra Saša Prelesnik
Prijava na konkurs:
Svi zainteresovani roditelji mogu se prijaviti putem imejl adrese konkurs@wannabemagazine.com sa naznakom “Roditeljstvo 0-6” i u prijavi moraju navesti svoje ime, prezime, godinu rođenja, kontakt telefon, broj članova porodice i kratko obrazloženje zašto bi baš njima značilo da dobiju pristup video programu “Roditeljstvo 0-6”. Prijave na konkurs možete poslati u periodu između 19. i 25. aprila. Srećno!
KUTAK ZA NEGU KOŽE
Dečja koža je nežna i osetljiva i traži posebnu negu i posvećenost roditelja. Usled genetskih predispozicija, od trećeg meseca starosti može doći do hronične upalne bolesti kože, atopijskog dermatitisa, koji slabi zaštitnu barijeru dečje kože. La Roche-Posay laboratorije su pre 20 godina stvorile liniju LIPIKAR namenjenu tretiranju upravo ovog tipa suve i osetljive kože beba i dece, sklone ekcemima.
U našem kutku nege, saznajte sve o atopijskom dermatitisu, koji su njegovi simptomi i na koji način ga možete efikasno tretirati proizvodima iz LIPIKAR linije.
Pogledajte i sve informacije o proizvodima iz La Roche-Posay LIPIKAR linije namenjene suvoj i atopiji sklonoj koži beba, dece i odraslih.
Sve informacije o La Roche-Posay proizvodima,
kao i savete dermatologa,
možete pronaći na websajtu laroche-posay.rs
i na društvenim mrežama.
