Spremnost podrazumeva pripremu. Očekuješ nešto i spremaš se. Zna se kako se sprema, za ono što je izvesno. Spremaš se za ispit. Na ispitu imaš pitanja na koja treba da odgovoriš. Sedneš i učiš. Pa izađeš na ispit spreman, poluspreman ili na sreću. Spremnost je dovoljna. Ali često je i sreća dovoljna. Spremaš se za izlazak. Šminkaš se, isprobavaš garderobu, poneseš jaknicu, jer će biti hladno kad se vraćaš, predvidiš pare za taksi, očekuješ da se provedeš i podešavaš svoje raspoloženje u tom pravcu.
Sportisti idu na pripreme pre nego što počne takmičarska sezona. Treniraju, stiču kondiciju, uigravaju se. Da budu spremni za pobedu.
U suštini, spremaš se za uspeh, za pobedu, za dobar provod.
Spremiti se za prihvatanje bilo čega što nam se nađe na putu, malo je teži posao. I nikad ga ne obavimo do kraja. Jer ne znamo koja su to pitanja na koja ćemo morati sebi da odgovaramo. Ne znamo koji je to protivnik koji će nas možda savladati i da li je uopšte protivnik. Ne možemo se radovati prihvatanju. Nema u tome veselja i dobrog raspoloženja.
Prihvatanje je samo sposobnost da zadržiš mentalnu snagu, emotivnu stabilnost i prisebnost kad te strefe stvari o kojima ne voliš da misliš, od kojih strepiš, a za koje znaš da te negde u nekom trenutku čekaju.
Nema adekvatne vežbe i iskustva u toj pripremi. Jer kad te nešto zadesi, i kad se nekako snađeš i ostaneš čitav i funkcionalan, ne razmišljaš o tome kako je to priprema za sledeći potres i stres. Nego samo čekaš da prođe, pa da odahneš i opustiš se, jer je lakše biti čitav i funkcionalan kad je stanje redovno. A sva ozbiljna životna iskustva samo su niz neredovnih stanja, koja nas dovode u pripravnost ili nas razvaljuju, ispituju nam toleranciju i testiraju nam živce, a mi izdržavamo i jedva čekamo da prestanemo da mislimo na to, da zaboravimo na izazove prihvatanja kroz koje prolazimo.
Možda u tome i leži snaga regeneracije i sposobnosti da i dalje opstajemo, kad naiđu sledeći izazovi. Jer oni uvek naiđu. Ako strepimo od njih, plašimo se i uzalud nadamo da će nas zaobići, to nije priprema, to je narušavanje balansa, zdravlja, duševnog mira i stabilnosti. Izgubićemo snagu mnogo pre vremena, ako mračimo, a nećemo biti ništa spremniji kad se stvarno smrači.
Ali ako, kao deca, zaboravljamo ružne stvari čim prođu, sa radošću se prihvatamo običnih užitaka koji su izostajali dok smo prolazili kroz težak period, opet ćemo biti celoviti, kad naiđe sledeće iskušenje.
Kad prođemo kroz poplavu, možda ćemo otkriti da ne treba toliko da ulažemo u materijalne stvari, pa će nam obnovljeno pokućstvo biti praktično i minimalno, možda ćemo kupiti čamac i nekoliko dušeka na naduvavanje i vreće za spavanje, koje ćemo držati na tavanu i to je sve od spremnosti za sledeći put. A o tome nedajbože sledećem iskušenju, prestaćemo da mislimo, čim prestanemo da se ježimo kad čujemo pljusak.
Iskustvo je deo spremnosti, a ono proradi u momentima kad treba da proradi, dopunjava se i apdejtuje. Ali uvek ima nečeg novog iza sledeće krivine, što će možda sutra postati deo našeg iskustva, a za šta uopšte nismo spremni.
Takav je život. Poput trajne generalne probe.
Izvor fotografija: pinterest.com
