Da li smete da se grlite i ljubite sa ukućanima? Treba li da prestanete da spavate u bračnom krevetu? A kad se sretnete sa prijateljicom? I ako imate partnera sa kojim ne živite, smete li uopšte da se viđate, osim na klupi u parku (kao sa prijateljicom)?
A možda je u “krugu dvojke” sve dozvoljeno? I ako nije, ko je zaista u stanju da ne grli svoju decu, ili da spava na kauču u dnevnoj sobi i obustavi fizičku bliskost sa partnerom?
Jer, kad živite sa nekim, onda delite dobro i zlo. S tim da ne shvatate to deljenje kao podelu na dobro i zlo. Jer, u dobrim periodima, takođe se dešavaju loše stvari, a u lošim periodima ima mnogo dobrih momenata. Zajedno ste u tome, a u ovom trenutku zajedno ste u tome zaista samo sa onima sa kojima delite životni prostor – iako delite strepnju, brge, probleme i nastojanje da ostanete normalni bukvalno sa celim svetom.
Globalni problem je tu iz nekog višeg razloga, volim da mislim. Da natera celo čovečanstvo da probudi svest i savest, da prodrma u nama ljudskost, jer smo počeli da se pretvaramo u robote, da nam pokaže koliko smo ranjivi i podseti nas na najveću ljudsku moć – pronalaženje izvora snage, stabilnosti, rešenosti, motivacije, usred slabosti.
Morali smo da stanemo, da bismo mogli da se osvrnemo oko sebe i pogledamo dokle smo stigli i shvatimo da ne možemo da isplaniramo kako će se naš život odvijati dalje, da ne možemo da kontrolišemo okolnosti, ali da možemo da budemo prisutni u sadašnjosti, da možemo da se probudimo i shvatimo da ništa nije onako kako nam je najlakše da mislimo da jeste, jer smo u to oduvek ubeđeni.
