Da bismo verovali u slobodu izbora, moramo verovati da izbore pravimo na osnovu onoga što verujemo da je bolje za nas. Da biramo samostalnost, stabilnost, lični razvoj, životni poziv, partnera, trenutak za roditeljstvo…
Druga krajnost izbora, dovodi nas to biranja između dva zla, a da bismo verovali da uopšte i imamo izbor, moramo verovati da postoji manje zlo i da izborom manjeg, izbegavamo veće.
Ali, slobodan izbor ne postoji. Da bismo birali slobodno, morali bismo da budemo slobodni od svih svojih uslovljenosti, očekivanja, ideala, ukusa i sklonosti – a to niko nije. Naši izbori su autentični onoliko koliko smo i mi sami ono što jesmo – a uvek smo i ono što ispoljavamo i materijalizujemo i ono što potiskujemo i odbacujemo, i ono što znamo i umemo i ono što ne znamo i ne možemo (i ne želimo) da naučimo.
Ako stvari tako postavimo, onda biramo ono što možemo da prihvatimo – nikome nije naročito teško da prihvati nešto sjajno, primamljivo, očaravajuće, zanimljivo. U tom šarenom paketu, međutim, uvek se nalaze i mračni, neprijatni, bolni i grozni prateći elementi, koje nam je teško da sagledamo, a možda i svesno odbijamo da na njih obratimo pažnju.
Svesno ili ne, pri svakom izboru zapravo biramo probleme sa kojima ćemo se suočavati. Biramo posledice koje ćemo snositi. Iako retko razmišljamo o tome, u trenutku izbora. Jer, možda smo nadahnuti, sigurni u sebe, uvereni da smo na najboljem putu, možda zaista ostvarujemo svoj san i želju svog srca, a ko u tom inspirativnom trenutku (periodu) želi da razmišlja o problemima i posledicama?
