Pregazile smo treću banku i vajkamo se što nikako da nađemo nekog normalnog. A onda počnemo da razmišljamo o tome da li smo ikad bile sa nekim normalnim, pa da uopšte znamo šta to znači i prisećamo se bivših. I nekako ispadne da su među bivšima barem dvojica, trojica bili skroz normalni tipovi, onakvi kakve bismo danas platile zlatom u njihovoj težini u kilogramima.
Ali oni divni mladići sa kojima smo sastavile i po godinu dve zabavljanja, do kraja srednje škole, recimo, odavno su oženjeni. Porodični ljudi, simpatični, vedri, aktivni, kao što su uvek bili, samo zreliji i odgovorniji. Često čak i izgledaju deset puta bolje nego u srednjoj.
Hah, kakve smo glupače bile, kad smo pustile ovakvo parče, koje je istovremeno ovako kvalitetan čovek… a zašto smo ono beše raskinuli?
Uh, da neka drama je bila, on me nešto slagao, a ja sam ga iz revolta prevarila. Kakva glupost.
A ovaj je otišao na more sa ortacima i ja sam se zaljubila u onog kretena što sam posle sa njim tri godine provela.
Ih, ovaj je zbog mene raskinuo sa onom slatkom curom, a posle se vidiš, oženio njome. Šta ti je sudbina.
Udaljili smo se kad je upisao vojnu školu. Nikad mi se nije sviđala uniforma.
Stalno je putovao, a ja nisam moglda da sedim kod kuće i da ga čekam, htela sam da izlazim i da se provodim i da imam momka koji je tu, sa mnom.
Kad pogledaš unazad, glupi su bili svi razlozi zbog kojih smo pustile normalne i dobre momke.
Možda ne možemo ni da zamislimo kako bi nam život izgledao da smo ostale sa njima i da li bismo uopšte znale da imamo pored sebe muškarce koji zaslužuju poštovanje, da ih nismo izgubile, a potom izgubile glave zbog nekih frikova, psihopata, sebičnjaka i ništaka.
Bile smo vrlo mlade i vrlo ubeđene da zaslužujemo bogznašta i da ćemo to i dobiti, kad-tad. E sad je došlo vreme kad smo najzad spremne za ozbiljnu vezu sa normalnim momkom, ali njih ni od korova. Bivši su se poženili, odselili u Kanade, Australije i Amerike, a mi još uvek očekujemo da sretnemo onog pravog. Samo, sada tog pravog uopšte ne zamišljamo kao nekog vrlo zanosnog i uzbudljivog tipa koji će nam obezbediti zemljotrese i vrtoglavice, nego kao nekog stabilnog i prijatnog čoveka, na koga ćemo moći da računamo i da se na njega oslonimo.
Kad bi sad naleteo neki, kao neki bivši normalan, možda baš kao onaj što nas je nervirao koliko je bio zaljubljen i sentimentalan, ili onaj što je bio tako dosadno odgovoran i organizovan, ili onaj ambiciozan i aktivan što je stalno negde putovao sa klubom na neka prvenstva…
A i neki razvedeni bivši – sad bismo ga gledale drugačijim očima.
