Sa jedanaest godina horor izgleda otprilike ovako: škola počinje u osam, budite se u 15 do 8, navlačite majicu koja bi mogla da prođe kao jednom opeglana, srećne farmerke, prašnjave patike i krećete u trku sa preponama (ne može baš sve đubre da stane u kontejner), sve u nadi da se i autobus uspavao. Ignorisanje semaforskog kolorita, jedna odgurnuta bakuta i upadate u kantu. Sve kako treba. A onda prvi čas. Svi oko vas vade sveske… Domaći zadatak! Nastavnica se sprema da lupi treći minus. Danas je dan za zeca… Misli, tupo, misli!
– Nastavnice, ja sam zaboravila svesku!
– Hm, dobro… Izađi onda pred tablu da vidimo kako si ga uradila!
– Što bi Homer rekao: “Doup!”
Sa dvadeset-trideset i sitan kusur ta noćna mora je završena. Ili je bar nastavnica evoluirala u šefa. Sada treba da prihvatite odgovornost, spustite nos i kažete bar dvesta-trista puta “Izvinite, lo siento, mes excuses, so sorry, Entschuldigung” ili nešto drugo, u zavisnosti od države kojoj ste prodali dušu.
Vreme je novac
Posle nekoliko tura izvinjavanja, valjalo bi da nađete neki stvarno dobar razlog. Setite se da je Sveti Džep najcenjeniji internacionalni svetac. Pustite maštu sa lanca i ne gledajte se u ogledalo. Čini vam se da su vam noge sve kraće… Laž? Ne, genetika.
– Izađem ja iz kuće u pola osam. Osamnaestice nema dvadeset minuta, a onda dolaze dve pune kao “Zara” u doba rasprodaje. Gledam gde ću i potrčim na zadnja vrata, ali me jak smrad preusmerava na srednja. I taman desnim palcem da zauzmem prvi stepenik, kravatirani mladić uglavljuje svoju koščatu kreaturu ispred moga nosa. (Gde dva aspirina glume zadnjicu, tu čoveka nema.) Vrata se zatvaraju…
– I?
– Ništa, evo ga iščupani pramen, danas moram da izađem ranije, frizer radi do pet…
– Neverovatno šta mi se danas desilo. Neki majmun je vozio kao lud, zaspao za volanom i upao u suprotnu traku. Nije mu ništa bilo, ali dok je došla policija… zakrčila se cela ulica. (Izbegnite da pomenete da ste baš vi taj srećni majmun.)
– Kasnim? Kako to? Pa dva do osam je!
– Kolega, mislite dva do devet?
– A, jao, sat se pomerio! Strašno, niko mi to nije rekao! (Ne zaboravite, godišnja doba se ne ređaju kao momci Kim Kardašijan (Kim Kardashian), pa nije normalno da se ovim koristite pet puta mesečno.)
– Bila sam baš pred kancelarijom, kad se setih da sam jutros kuvala kafu. I nikako nisam mogla da se setim jesam li isključila šporet…
– Sećate se kad sam jednom pomenuo kako volim životinje? Jutros sam ustao, krenuo da se oblačim i shvatio da je Đole nestao. Komšinica ne voli zmije, pa sam morao da proverim sve prozore…
– Šta da kažem? Nova gradnja, zidovi od šperploče, a cevi kao slamčice. I naravno da će da pukne tikva. Srećom, nije meni, ali pošto je komšija iznad mene, a tek sam okrečio stan…
Ponekad se načitanost isplati, pa vredi poraditi na brzom smišljanju uverljivih priča, ali ako bolje pogledate navede primere, videćete da se najveće ludosti dešavaju na javi. Ponekad ni ne morate da izbegavate istinu.
Naravoučenije: Trudite se da ne kasnite, jer nikad ne znate šta neman zvana Život drži u rukavu.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
