Najvrednija britanska znamenitost koju svako voli da svojata. Teorija da su ga kao hram sagradili keltski sveštenici – druidi, odavno je otpala. Kameni kompleks se još 2,000 godina pre njihovog dolaska pružio po Solsberijskoj niziji. I Rimljani su ista ta dva milenijuma zakasnili sa “grabljenjem” vlasništva. Čak se i Egipćani pominju u imaginarnim papirima svojine. Dok pomisao na to da su kamene blokove dovlačili ljudi, lako uliva poverenje u ideju da su ih sa neba bacili vanzemaljci.
Iz vazduha se primećuje da je spoljni prsten ipak nalik potkovici
Legende i mitovi su dobar parametar za ocenjivanje vrednosti i značaja kulturnih dobara. Tako da Stounhendž prolazi sa visokom ocenom zahvaljujući legendi koja kaže da su džinovi iz Afrike doneli kamenje, a da ih je čarobnjak Merlin svojom magijom raspodelio u krugove.
Svakako postojanje Stounhendža ne može da se odvoji od činjenice da je u nekoj vrsti srodstva sa Suncem. Da li kao svetilište podignuto u čast bogova Sunca, da li kao vrsta solarnog sata ili možda kao gigantski kalendar? Niko ne zna. Zato svakog najkraćeg 22. decembra i najdužeg 22. juna tu su sunčevi zraci koji se migolje kroz kapije i unutrašnjih i spoljašnjih vertikalnih blokova pokrivenih jednim horizontalnim. Tako se javlja sumnja da je ovo vremensko raskršće predstavljalo opservatoriju na otvorenom gde su se nagađali dani pomračenja Sunca i Meseca. Otvor kruga na severoistoku okrenut je ka letnjem izlasku Sunca, dok se u približno istom periodu gradio Njugrejndž (Newgrenge) u Irskoj koji se okrenuo zimskom izlasku Zvezde.
Objašnjenje ove potencijalne slučajnosti ostaje zatrpano u planini pređašnjih godina. Takođe, smatra se da je zimski solsticij tadašnjim i tamošnjim narodima bio značajniji od letnjeg. Budući da je većina spomenika usklađena sa izlaskom i zalaskom Sunca na taj dan.
Pod noćnim nebeskim svodom
Kada se načne priča o Stounhendžu kao gradilištu, više i nije tako zanimljivo da se istražuje koja mu je bila svrha. Same brojke su impozantne. Prvi kamen temeljac postavljen je pre 5,000 godina, petnaest vekova gradnje, hiljade ljudi koji su dovlačili 50 tona teško kamenje sa razdaljine od 220 kilometara! Ovaj spomenik koji je pod zaštitom Uneska, oko sebe nema bedem koji bi ga štitio. Ljudi neolita i starijeg bronzanog doba nisu tako razmišljali. Okružili su ga kanalom čiji je prečnik 110 metara. Da se ne bi završilo u jarku dubokom 1,5 metar, neophodno je preskočiti ga. Smatra se da su kao zamenu za ašove koristili rogove jelena.
Prvobitno se uspravljalo 30 trilitona (grč. tri kamena), preciznije rečeno dva uspravna stuba koji su pokriveni trećim “nadvratkom”. Danas je ostalo 17 stubova i 6 “nadstrešnica”. Kako ih je zub vremena pojeo, tako su i pomerani zarad izgradnje auto-puta i porodičnih kuća. Mada su i turisti krivi zbog preterano bliskog prilaženja spomeniku.
Pokriven senkom nastanka
Prvo se dovlačio udaljeniji materijal – vulkanske stene, tkz. plavo kamenje. Planina Praseli koja je locirana u zapadnom Velsu bila je mesto “nabavke”. Otežavajuća okolnost, pored udaljenosti i tereta, bio je i način transporta. Pomoću valjkova, kanapa, poluga i preko reka, mora i planina hiljade ljudi su donosili monumentalne “cigle”. Svaka od 80 komada bila je teška četiri tone. Tako je nastao prvi prsten.
Materijal za izgradnju druge faze Stounhendža se dopremao iz “komšiluka”. Planine koje su eksploatisane bile su udaljene svega 30 kilometara. Međutim, posao je bio mnogo naporniji. Ovo još veće kamenje težilo je preko 50 tona, a transport je bio znatno otežan.
Bez sumnje, ovo mesto ne bi bilo ovoliko misteriozno da britansko ostrvo nije izolovano. Po Evropi se nisu “zaturile” slične građevine, tako da nije ni čudo što arheolozi i istoričari mučno traže obrazloženje sa ovako velike vremenske distance.
Kroz kapiju se ukrštaju pogledi radoznalaca i Sunca
ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.
