Wright je bio opčinjen gradovima, dok ih je istovremeno strastveno kritikovao. Intrigirale su ga razne konfiguracije mreža i autoputeva, ali bio je skeptičan po pitanju toga da bi neboderi mogli da imaju ikakvu umetničku vrednost. Ali kada je izgrađen Jeddah Tower u Saudijskoj Arabiji, visok čitav kilometar (čime je nadvisio Burj Khalifa), bila je to prava arhitektonska provokacija za sve vizionare. Prognoza Ujedinjenih nacija je da će još 2, 5 miliona ljudi do 2050. godine živeti u užurbanim metropolama – dve trećine čovečanstva biće sabijeno gradove i zato mnogi projektanti, u nedostatku prostora na tlu, podižu pogled ka nebu i razmišljaju o tome koliko se može ići u visinu. Vizionarima nije teško da zamisle moderne nebodere i gradove – videli smo to u mnogim futurističkim filmovima (“Peti element” “Atlas oblaka”), a ni običnim ljudima više nije neshvatljivo da ono što je neko zamislio pre sto godina i što je tada bilo neshvatljivo, danas postoji kao najobičnija stvar bez koje savremeni način života ne bi funkcionisao. Fikcija postoji kao predviđanje stvarnosti, kao preteča vremnu koje dolazi, kao način da prepoznamo budućnost. A u budućnosti, u gradovima će se verovatno živeti u kilometarski visokim zgradama, čiji dizajn mora da odgovara tolikoj visini, a mora i da nosi pečat stvaralaštva, artistički pečat, da bude pored ostalog i umetničko delo. Jer nema razloga da iko ikada više sagradi nešto što nije fascinantno, prelepo i svrhovito.
