Oproštaj je najvažnija alatka slobode
U deceniji intenzivne samospoznaje shvataš da sloboda nije neki prostor, ispunjen nekim sadržajima, nije dosezanje smisla i ispunjavanje svrhovitosti života – ne, to su naporni zadaci, koji te nadahnjuju osećanjem da je život vredan življenja, dok istovremeno nemilice troše tvoju vitalnu energiju. Shvataš da će te ubiti ono što najviše vrednuješ, čemu se najviše daješ i posvećuješ i što najviše voliš i da je to skroz u redu. Smrt je pečat koji daje validnost tvom životu, ali sloboda je ono što ti daje mir. Duševni mir je ono čemu težiš, za čim čezneš i što ponekad postižeš, a kad ne uspevaš da ga dosegneš, to je zato što nisi slobodna, što si vezana lancima krivice i okrivljavanja. Oproštaj je taj kalauz koji otključava bukagije krivice. Bilo kakve. One koju nosiš, jer si učinila, poželela, izgovorila, nešto neoprostivo. Jer si se osećala dobro, dok se dešavalo nešto zlo. Jer nešto nisi, a mogla si. Jer si mogla, a nisi smela. Kao i one krivice koju pripisuješ drugima. Roditeljima, što te nisu dovoljno voleli i što nisu ponosni na tebe. Svima koji su te prevarili, ponizili, uzeli nešto tvoje, uvalili ti nešto neadekvatno. Životu, Bogu, sudbini, pravdi…
Svima moraš da oprostiš. Sebi, mami, tati, Bogu, ubici, nasilniku, onome što ti je slomio srce i onome što nije hteo da ima ništa sa tvojim srcem. Mami i tati u sebi, Bogu, ubici i nasilniku u sebi. I obrnuto. Niko nije kriv. Svi su odgovorni za svoje postupke. A ti si velika cura i odgovaraš za svoje izbore, za perspektivu koju zauzimaš i iz koje posmatraš sebe i svet oko sebe, svet i sebe u njemu.
A ako se ne prosvetliš do četrdesete, posle pedesete vožnja je još luđa, obećavam.
Naslovna fotografija: instagram.com/faseditorials
Aleksina Đorđević
