Hot topics

Da li si znala: Simptomi nedostatka magnezijuma i zašto ne bi trebalo da ih ignorišeš

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

TREND ALERT: #musthave patike za novu sezonu

Zabavne stvari koje moraš da uradiš ove jeseni!

Rick Owens – Iggy Pop modnog dizajna

Nema potrebe da čekaš Novu godinu: 4 razloga zbog kojih je bolje doneti jesenje odluke

SS20 Favourite: Punđa koja je obeležila #streetstyle izdanja tokom nedelja mode

Modna retrospektiva: Priče koje se kriju iza svake Dior Couture kolekcije Johna Galliana

Novi minimal: Umeće dekorisanja enterijera po ugledu na poznate influensere

10 najboljih poslovnih saveta za milenijalce

1/2

U našem društvu izražavanje osećanja se smatra slabošću, pri čemu je ženama dozvoljeno da pokuzuju svoju ranjivost (mada ih onda muškarci prozivaju za preemotivnost i negoduju zbog toga), a muškarci koji pokazuju svoja osećanja (i svoju ranjivost) smatraju se slabićima. U tom smislu, prevazilaženje stereotipa je prilično odmaklo – mnogo se govori i piše o tome zašto je izražavanje osećanja važno za čovekovu mentalnu stabilnost i fizičko zdravlje.

Pritom se ne misli na izbacivanje sirovih osećanja, koje može da ugrozi i povredi druge ljude i posle čega se obično niko ne oseća dobro, jer destruktivnost se vraća onome ko je izražava, izaziva kajanje i suočavanje sa, često, nepopravljivom štetom. Misli se na svest o svojim osećanjima, na sposobnost da se sa njima suočimo, da ih doživimo i proživimo i da ih kanališemo i izrazimo na adekvatan način – a ne tako što ćemo ih prosuti na sve oko sebe, povrediti bliske ljude i zatrovati svoje odnose sa njima.

Potiskivanje osećanja je mentalno i fizički nezdravo. Trebalo bi da naučimo da izrazimo sva osećanja – sreću, tugu, strah, frustraciju, nesigurnost, zbunjenost, povređenost. Osećanja stvaraju naboj, naročito ona koja smatramo negativnim, odnosno, koja su društveno neprihvatljiva – ne možemo tek tako da se rasplačemo u gomili ljudi na ulici, ili na poslovnom sastanku, jer nas je obuzela tuga, i ne možemo vikati jer smo besni, ali treba da znamo kako se osećamo i da razmatramo svoja osećanja, da otkrijemo odakle dolaze i šta je okidač za njihovo naviranje. Telo ima težnju da izbaci tu napetost i zato su nam potrebni ventili – negativna osećanja negde moraju da izađu, jer ako ih “naguramo” u sebe, zatrovaće nas iznutra i uzrokovaće mentalne i fizičke zdravstvene smetnje. Ponekad se prosto razbolimo od suzdržanih i potisnutih osećanja. Pronađite konstruktivne ventile – fizička aktivnost pomaže u kanalisanju naboja, igra, pevanje, ili vikanje na nekom mestu gde nećete uznemiriti druge. Vrištanje ispod mosta, dok gore prolazi voz, nije samo filmski kliše – zaista je oslobađajuće.

Editors choice