Otkad je sveta i… (mislim da tako nekako bake započinju često dragocena mudrovanja), ja bih dodala… i čoveka, postoji i čovekova potreba da se izrazi, da nacrta, da kaže, napiše, naslika, stvori, oblikuje, snimi. Ovim nabrajanjem bi se mogao steći utisak, pogrešan, da su umetnici ti koji imaju, a onda i ispunjavaju tu (ne znam kako se u psihologiji kotira: osnovna ili ne), ali sigurno jednu od ključnih potreba. Rekla bih da je takva, u biti ili ne, svakog čoveka. (Za životinje ne znam, al’ možda komarac ujeda da bi se izrazio. Paun se samo folira sa onim što mu je priroda dala, on ne stvara; sa nezoološkog stanovišta proglašavamo pauna neumetnički nastrojenim bićima). Prvi neumetnički izraz, koji umetnički može biti u drugom kontekstu, je odevanje. Sem što se tako štitimo od svakodnevnog nudizma, govorimo nešto o sebi, izražavamo stav o pripadnosti kulturi, subkulturi, naciji, generaciji.
Danas, u vreme hiperprodukcije umetničkih i neumetničkih sadržaja i načina na koji se oni ostvaruju, svakom čoveku su date silne mogućnosti da kaže nešto o sebi i svetu u kojem živi ili mašta. Za izraz više nisu potrebni bog zna kakvi uslovi; za tili čas (il’ tren oka) napravite profil, blog, portal. A rezultat? Gomila gluposti, praznih priča i dela (delo ovde posmatramo kao produkt bilo kakvog izraza) nastalih iz glupih razloga i zbog glupavih ciljeva.
Preskočićemo ovog puta unutrašnjomonološku raspravu o tome da li nam glupo pomaže da uvidimo manje glupo, ko je uopšte kompetentan da sudi šta je glupo a šta manje glupo i da li je hiperprodukcija svakakvih sadržaja glupa ili manje glupa. Potcrtaćemo jedno: danas je posve dostupno izraziti (sebe) se i svako ko iole oseti potrebu za tim, trebalo bi da se odvaži bez osvrta na druge. Zašto?
Jer ispunjava jednu od svojih potreba (potreba za vodom, hranom, seksom su O.K., al’ daj još nešto, stvori nešto!).
Jer će se osećati manje usamljeno (koliko puta mi se desilo da razmišljam o glupim i manje glupim stvarima i mislim kako samo meni tako nešto može da padne na pamet. A onda podelim to sa nekima na već neki način, i vidim da ima još onih koji razmišljaju o tim istim glupim i manje glupim stvarima).
Jer će ga nazvati glupim (a onda će se zapitati, a onda i razviti neki deo glupe ili manje glupe ličnosti: intelektualni, emotivni, duhovni).
Jer će se složiti sa njim (pa će se osetiti shvaćenim i uklopljenim na kratko).
Jer će privući slične (pa će mu se javiti neko sa sličnim razmišljanjima na sličnu temu i biće im baš super dok razmenjuju mišljenja).
Jer će uvideti da mu ne prija da se otkriva (pa će se povući svestan sebe i svojih potreba).
Jer neće više spadati u red dosadnih (koji na sav glas tumače izraze drugih ne usudivši se da prikažu svoj; velika usta pričaju, mala prepričavaju).
Oslobodi se (be), izrazi se (be)
Kada su pitali omiljenog mi Mešu Selimovića kakav čovek treba da bude da bi napisao knjigu, rekao je: “Ili da ima snažnu potrebu za tim ili da bude strahovito ambiciozan”. Pretpostavljam da je slično u stvaranju bilo čega. Pa tako za pisanje statusa, tvita, kuvanja ručka, pevanja pod tušem nije potrebna neka prevelika ambicioznost, ali izražena i najmanja potreba može da pokrene vulkan emocija, promeni nečiju misao pa onda i stvarnost, i stvori neki drugi svet. Čak i kada rezultati nisu tolikih razmera, izraziti nešto je super!
Daleko je lakše kad neko podržava tvoje ideje i misli pa te razume, hrabri, podstiče. Može biti neprijatno kad te osporavaju na bilo koji način. Na kraju (ili početku!?) shvatiš da jedino ti treba da stojiš iza sebe, i da se podržavaš i osporavaš, i da treba da se izražavaš na bilo koji način kod god osetiš potrebu za tim. A ostali koji te (tebe i tvoj izraz) gledaju, slušaju, osećaju, dodiruju mogu da… ma mogu šta hoće, ne zanima te.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
