Već nekoliko puta hvatam sebe kako izgovaram reč “sujeta”. I ne znam šta sam čekala da se upoznam sa njom. Nije da sam ja toliko skromna i naivna, nego je nisam prepoznavala, ni kod sebe, a ni kod drugih… do pre nekog vremena. Sve dok me kao grom nije udarila izjava jedne žene. A rekla je baš ovako: “Sujeta, to je moj omiljeni greh”. Ipak, nešto krajnje kreativno nateralo me je da napišem priču o njoj, sujeti zloglasnoj. To je u stvari jedna karikatura na kojoj je iscrtana “srećna” devojka koja nosi majicu sa natpisom: “Volim sve”, a u rukama drži poklon sa natpisom: “Radost” i iz njega ispada bomba. Bomba kao sinonim za loša osećanja i neuspehe. U bombi je sujeta.
Podstakla me je da se zapitam šta je to u stvari sujeta, pa čak i da, priznajem, potražim na Googleu o njoj. Tamo piše da je sujeta potreba za dokazivanjem sopstvene više vrednosti. Takođe, stoji da su svi ljudi manje-više sujetni i da se razlikuju jedino u načinu. Ispada da neko kreira lažnu sliku o sebi u svojoj glavi i plasira je kad god mu se ukaže prilika.
Zasmejavaju me ta gospoda kada se kite skromnošću Ajnštajna ili njemu sličnih
Ako ja dobro kapiram sve ovo, tipičan primer sujete bi izgledao ovako: Da se ja, na primer, posle nekog perioda vidim sa drugaricom iz osnovne, koja je u međuvremenu postala, recimo doktor nauka, ne bi škodilo da kažem da sam diplomirala i to sa visokom ocenom, da će me ostaviti za asistenta na fakultetu… Iako sam ja još uvek student četvrte godine, sa osrednjim prosekom i minimalnim šansama da se zaposlim na fakultetu. Mislim, to nije laž, jer ću ja zaista diplomirati… nekada, a i ko zna, možda se i probijem, a ovo prošlo vreme i “diplomirala” je samo u cilju povećanja mog samopouzdanja i vrednosti. E pa, znate, ja i nisam baš za to.
Prvo što mislim da sujeta proizilazi iz narcizma i nadmenosti. Drugo, stalno potenciranje na svojim kvalitetima deluje malo providno i otrcano. Ja ne mogu da vam opišem koliko ne volim one dosadne i hvalisave majke koje jedino govore o uspehu svoje dece i takmiče se sa komšinicama.
Ako imaš potrebu da se dokazuješ, to mora da proizilazi iz ličnih nedostataka. Baš mi je juče drugarica pričala kako je njena poznanica toliko iskompleksirana zbog svog ekonomskog statusa u porodici, da uopšte ne priča čime joj se roditelji bave, već jedino govori o dedi, koji je završio ekonomski fakultet i o ostaloj rodbini koja je takođe obrazovana. A šta je sa onima koji su te podigli, doneli na ovaj svet i očuvali? Verujem da nije svejedno reći da roditelji rade u mlekari, ali ne vidim razlog za stid ili još gore, odricanje od porodice. Pritom stalno napominje kako su njeni njoj sve pružili, po gradu se priča kako ona uvek nosi nešto novo… Meni je već muka, a mislim i vama.
Još jedan primer imam da vam prenesem. Pre nekoliko dana sam takođe ćaskala sa drugaricama uz kafu i pridružila nam se jedna koleginica sa fakulteta, koju baš i ne znam toliko dobro. Nego, ona je počela da priča o sebi u superlativu. Kako je ona lepa, pametna, prava “cicika”. Da utisak ne bi bio manji, dodala je i da je iz dobre porodice i da je njena majka “čorbadžijska kćerka”. Iskreno, ja nisam mogla u početku da razumem šta je htela da kaže, ali mi je bilo veoma smešno to dokazivanje, a slika o njoj mi se u potpunosti promenila… nagore. Ako niste razumeli onaj termin “čorbadžijska kćerka”, da vam pojasnim. Njen deda je davno, davno bio čorbadžija, a to je bila visoka funkcija vojnika u vreme Turaka, nešto kao pukovnik danas.
Znači, da sujeta u njoj nije proradila, ja bih i dalje mislila da je to jedna fina i neiskompleksirana devojka. Sad, kad god je sretnem, kroz glavu mi prođu sve njene reči. Takođe mislim da sujeta ne mora da bude prepreka kada je ljubav u pitanju. Međutim, malo ko se slaže sa mnom. Možda grešim, ali većina ljudi iz mog okruženja misli da je veoma važno da se osećate jednako vredno kao i partner. Ali, kad se voli, zar i tu mora da se obraća pažnja na status, pojedinačne vrednosti i da se stavlja akcenat na tračarenje? Ja bih da volim slepo, bez predrasuda i stereotipa. A kad mi sujeta zakuca na vrata, potrudiću se da jezik držim za zubima.
To nisam ja, to je moja sujeta
Ja vam nudim rešenje. Dozvolite da vaši rezultati govore umesto vas. Neka vas traže i prepoznaju po preporukama, ne po ličnim blebetanjima. “Ja sam pametna, iskrena osoba, uvek spremna na kompromise i bla, bla, bla”… teško pada ljudima da slušaju tuđe hvalospeve. Dozvolite da kvaliteti sami isplivaju. Možda je sujeta neizlečiva, ali nije nemoguće smanjiti je na najniži nivo. Možda je u celoj ovoj zbrci jedino istina da je onim malima (kad kažem “mali”, mislim na psihički nezadovoljne i neispunjene osobe) sujeta – oružje, a velikima – slabost.
Vi, pametni ljudi, vi željni slave i aplauza, neka dela govore umesto vas. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i nezahvalno je potencirati na naročitim kvalitetima.
Ju, zamalo da zaboravim… samo sam, za kraj, htela maločas pomenutoj koleginici poruku da pošaljem: “Draga, izvini, ali ispala ti je sujeta…” Trep, trep.
Izvori fotografija: znaciplakanje.com, serbianforum.org
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
