Novogodišnje odluke se donose da bi se kršile, da bi se u januaru odložilo njihovo prisustvo u svakodnevici. Oduvek je bilo lako doneti samu odluku. Teži deo sledi iza toga – pridržavati se izgovorenih reči. Obećavam sebi skoro svakoga decembra da ću naterati srce da odraste, da ću ga hraniti emocijama koje ne liče na ljubav zbog koje godinama koračam unazad. Obećavam srcu da mu neću više dozvoljavati da svira u ritmu setnih otkucaja zbog stihova u kojima prepoznaje tebe. Srce mi veruje da ćemo uspeti, ali ono je naivno, jer je verovalo i tebi kada si mu šapnuo da ga nikada nećeš pustiti. Svake godine sreći svečano saopštavam da će joj moja vrata uvek biti otvorena. Kasnije bežim od nje, nenaviknuta na njeno prisustvo u tmurnim odajama moga života.
Ne znam gde si, iako viđam te kad god poželim
Dresiram srce, kao da je kuče, koje večito cvili za gospodarem koji ga je napustio. Govorim mu da potrči, da prestane da cvili, oslobađam ga teškog lanca koji ga godinama steže. Ne vredi. Između njega i mene postoji nepremostivi jaz koji svakoga dana postaje sve dublji i opasniji. Ne vredi. Srce tera po svom, čuva svoju bol kao najdragoceniju stvar na svetu. Traži te u mračnim ulicama kojim koračaju uspomene. Osluškuje davno izgovorena obećanja koja pokušava da dovuče u sadašnjost. I počinje da cvili, poput gladnog kučeta, kada shvati da ga tvoja ljubav više ne hrani. I počinje da lupa, da me doziva, želeći da me optuži za suze koje počinju da ga kvase. Nemoćna i nepripremljena za razgovore sa njim, okrećem glavu na drugu stranu. Okrećem lice od istine kojoj ne želim da priznam da samu sebe okružujem lažima.
Srce me vuče na stranu gde caruju uspomene
Ja na jednu, srce na drugu stranu. To je priča koja se godinama ponavlja i preti da će mi oduzeti pravo na neke nove, vedrije priče. Donosim odluke koje pogazim pre nego što i stupe na snagu. Ponos je od mene pobegao glavom bez obzira. Ustupio je svoje mesto zavaravanju koje se uselilo u svaku poru moga bića. Gledam u lice sadašnjosti ruku vezanih za stub prošlosti. Dižem ruke od inata. Dozvoljavam srcu da me odvede tamo gde caruju sećanja na nas. Ne bunim se. Znam da ću te sretati još jednu godinu u tom kutku izgubljenih snova. Srce je opet pobedilo. Povelo me je sa sobom, iako sam se par dana opirala. Odlučila sam da i ove godine prekršim odluku koju sam donela. Odlažem je u fioku u kojoj skupljam neostvarene želje. Odlažem je, proklinjući i preklinjući srce da mi bar sledeće godine dozvoli da se pomerim sa istog mesta.
Sonja Josipović sebe smatra devojkom koja uživa u trenucima tišine koja joj uvek donese novu dozu inspiracije. Voli da piše i čita knjige, ali i da se druži sa ljudima od kojih može nešto novo da nauči. Osim sa rečima uživa i u igranju sa svojim zekom, koji joj često ne dozvoljava da neke svoje tekstove privede kraju. Voli svako godišnje doba, sve oblike umetnosti i sve vrste slatkiša (izuzev žele bombona). Autorka je bloga Svet obojen rečima.
