Nikola Tamindžić je privukao moju pažnju jer ga ne mogu nazvati “samo” modnim fotografom. Jer on to nikako nije. Noćni život, seks, moda, portreti, čak i pejzaži, to su ključne reči na njegovim fotografijama,a to ga razdvaja od drugih fotografa. Jako!
Tridesetpetogodišnji Beograđanin živi i radi u Njujorku. Na pitanje šta bi voleo da bude kad poraste odgovorio je – Đubretar! U Beogradu se oni voze na zadnjem braniku, i meni klincu je to delovalo kao najbolja stvar, držiš se za kamion, juriš ulicama, i još budeš plaćen. U Ameriku je došao 2000. godine i prihvatio je posao web-dizajnera. Veliku jabuku je zagrizao 2004. godine i u to vreme se zaljubio u fotografiju. Posle par meseci boravka u gradu slučajno se našao, na zabavi za Noć veštica, koju je organizovala Gawker agencija. Bilo mi je dosadno samo sam fotkao, i postavio to na net. Sledećeg dana su me pozvali iz Gawker-a i pitali me da li želim da slikam za njih – seća se Nikola. Tu počinje njegova uspešna karijera. 2008. godine njegove fotografije koje su deo kako profesionalnog tako i ličnog rada, našle su mesto na njegovom sajtu “Home of vain”. Uglavnom ćete ga sresti, na standardno opasno znojavim žurkama, ili infiltriranog na neku zabavu visokog društva. Kako u jednoj ruci drži masivni Canon 5D, a drugoj Lumix-ov blic. Nikola tada uglavnom radi sa jakim ekspozicijama, i dok je ogledalo podignuto pomera aparat, kako bi zamutio boje, i stvorio neobične i lude senke. Nije nimalo lak posao raditi do ranih jutarnjih sati, kretati se, konstantno imati „energetski napitak” u glavi, ideju koja daje snagu. Mogli biste da ga kazete da je on novi Patrick McMullan, ali bi vam Nikola na to brzo odgovorio, da se njihov način i metod dosta razlikuju. McMullan-ov pristup je skoro ovakav: “e ‘ćao ljudi da li biste mogli da stanete tamo i da se nasmešite ovako” slika vertikalno, zatim horizontalno, i potom sve to lepo spakuje – kaže Nikola. Moje slike nagoveštavaju ono što se desilo pre slikanja, i priču koja se još nije desila. Postoji osećaj melanholije. Za svoje portrete (koji uključuju studijski i modni rad) kaže – Ja ne sudim svojim subjektima. Volim da subjekat dovedem u stanje ranjivosti, i onda uhvatim njegov pogled. Ako dobijete tu “ranjivost” najružnija stvar koju možete da uradite, je da okrenete glavu, i ne primetite je. Postoji nešto prepoznatljivo u njegovim fotografijama, a to je samoreflektujuća istaknuta sujeta, spontano sačuvana željom za iskrenom nenametnutom ljudskošću. Gledan izbliza, sam rad je nameran paradoks mraka i humora, želje i uzdržanosti. Portret jednog sveta, pogled napolje, pogled koji je prepoznatljiv, ali u potpunosti diktira svoja pravila i stvarnost. A priča osim toga ne počinje i ne završava se tu. Ona ide dalje i čini se da nastavlja svoje bez posmatrača.
O njegovim radovima pisao je The New York Times, PHOTO, British Journal of Photography, i mnogi drugi. Kreativni, živi, napeti, i neizvesni radovi! Zbog toga bih prepustio njemu da završi ovaj tekst:
Ne beležim ono što se stvarno dogodilo, ponekad je to samo ono što mozak vidi kasno uveče, pogotovu ako ste pijani ili previše uzbuđeni. Volim vreme između tri i četiri ujutru kada se oblak očaja pojavi iza ugla, kada primetite kako svo očekivanje i želja za izlaskom bledi. Maske padaju i svi shvataju da noć neće biti sve onu što su želeli.
____________________________________________________________________________________________
Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.
