“Tukao je do smrti, nije hteo, lice ostavio netaknuto. Ipak bila je lepa. Ugradila je silikone, stavila kontaktna sočiva, čak zelene boje, on je tako voleo. Pretio je da će izbrojati sve stepenike do dna, da izjednači, uredno izjavio saučešće i dao se u beg. Pa zaboga, varala ga je! A Ona je “hladna, mrtva i zgrčena” baš takvu je voli, napisao je, ostala da leži na podu “ljubavnog gnezda” bez prava da bude obučena, smeštena na krevet i pokrivena, da je ne zeteknu takvu poslednji put na ovom svetu neki nepoznati ljudi koji će sve njeno strpati u plastičnu kesu i odneti na ispitivanje uzroka koji su doveli do njenog nestanka” – gledala je žena u meni taj preslikač stvarnosti, koji svake nedelje odnese bar po jednu ženu sa ovog sveta. Neko je polagao pravo na njih, na njihov život, pa je po sopstvenoj volji i delao u skladu sa tim.
