Nije ni vreme ni mesto za filozofiranje, psiho analize i opservaciju nad likom i delom onih koji stave prekidač na “off” tuđeg života. Živim bićima je ionako utvrđen rok trajanja, kartu prolaznosti i nestanka svi držimo u džepu, čemu onda sud pre sudnjeg dana? Jedno je sigruno, balans nikada nije postojao i ne postoji, to je tako od kad je veka, žena je stvorena da bude žena i njenu poziciju u ovoj globalnoj palanci ništa neće promeniti, a ti muški svete, zakoči, ne daj se silama mraka, ako žena odluči da ode, pusti je i poželi joj srećan put, možda nakon toga zauvek ostane. Sila je opasna igračka i nikada ne donosi radost igranja. Zatrovani smo, pogani i davimo se u prljavštini, ali žena nije rob, ali ni muškarac ne treba da robuje potrebi da uvek i u svemu bude “glupo muško kome je batina iz raja izašla”.
Elem, ima divnog muškog sveta, koji zna da poore komšijske bašte, zbog jednog pupoljka, da se blesavi pod prozorom i da sa “bandom cigana utaba sneg” da recituje Dučića, zaplače jer gubi biće koje voli i pušta ga da ode, da bude tamo negde srećnija i nastavlja dalje da traga za još snažnijom ljubavlju i onom pravom, za sada uvek i zauvek. Nisu sve žene princeze, kao što nisu ni svi muškarci konji, ali iskradu se greške koje valja ispravljati dok se ne istrebimo. I ne zaboravite Dučićeve reči: “Muškarac je uspeo da izmisli i pripiše ženi sve odlike karaktera koje ona, u stvari, nema, čak koje su više njegove nego ženine. Tako, muškarac misli da je žena slaba i zbunjena, a ona je izvanredno gipka, smela, dosledna, i uvek zna šta hoće i koliko može.”
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
