Ja sam veliki sanjar, moreplovac i pustolov

Drage moje dame, možda do sada niste primetile, ali ja sam veliki sanjar. Volim miris ćempresa (što bi rekao onaj grbavi Makedonac iz Parnog valjka), hlad maslinjaka, svetložutu zemlju na kojoj rastu maslinjaci, onako prošaranu nekim pločastim kamenjem slične boje. Volim kamene kuće, pri samoj obali mora, i kamene utvrde sa onim gvozdenim kurcobocnama na kojima može da se sedi i posmatra zalazak Sunca u more, a koje zapravo služe da se za njih vezuju brodovi, već vekovima unazad.

Volim more i smatram da muškarac koji nema jahtu i nije pravi muškarac. Nego piz… mlakonja. Jer, pravi muškarac je pustolov. Voli da peca sabljarke u Karipskom moru. Sam harpunom u borbi sa njom satima. Da bi uveče u hladu palmi na nekom ostrvu neki majstor domaće kuhinje Kariba ispekao filete te morske nemani za pravog muškarca i njegovu devetnaestogodišnju dragu. E da, to vam do sada nisam pomenuo. Dakle, pravi muškarac mora imati i devojku koja stalno ima 19 godina. Ako neka devojka nije u stanju da ispuni taj uslov, onda muškarac mora da nađe neku drugu koja ima toliko godina i mora joj dati šansu. Muškarac mora ući u proces posmatranja da li će ta nova devetnaestogodišnjakinja za godinu dana napuniti dvadeset godina. Ako za godinu dana ne napuni 20 godina, onda može da ostane. Međutim, ako napuni, onda muškarac mora naći novu devetnaestogodišnjakinju. Iznova i iznova, dok ne nađe neku koja ima stalno 19 godina.

Pravi muškarac nikako ne sme imati problema sa novcem. Muškarac koji nije u stanju da za početak kupi jahtu vrednu tri – četiri miliona evra nije muškarac nego piz… mlakonja. Evo, ja sam na primer pikirao Baglietto-ovu kreaciju pod imenom Macalulu. Može se naći za par miliona evra polovna, malo vožena, sa ful opremom. Ono, koža, klima, lamperija, podizači. Sve kul, može da primi tebe, dva tvoja drugara i za svakog po još dve devetnaestogodšnjakinje. Možete samo ti i drugar sa po četiri ili čak ti sam sa devet cica. Nema boljeg osećaja nego kada jahtom sečeš talase mora, sa nekim voćnim koktelom u ruci i nekoliko cica u toplesu kojima se grudi i koža nakostreše od nekog afričkog suvog široka. Široko u kosi, a ti šmeker na Macalulu. Opušteno, lagano. Ništa teške teme. Uveče u kabini sa svim tim cicama na satelitskom prijemniku svoje trometarske plazme pratiš Farmu, Dvor i FTV.

I ne samo što si bogat, lep, već si obučen drugačije. Za tebe su Ralf Loren, Zenja i Peri Elis komercijalni šminkeri koji traće svoj štof na svet koji se zaglavio na pola puta izmedju sirotinje i maštarije o životu na visokoj nozi. Armani, kao i Gucci, to je za nekreativne skorojeviće.

Ti si iznad toga i za kruzing nosiš isključivo John Lobb mokasine, rađene po narudžbini. Košulje od čistog egipatskog pamuka nosiš samo jednom i bacaš u more. A jedino što dolazi u obzir od odela je Kiton i to svetlo plavi ili jako žuti sako u kombinaciji sa jako crvenim pantalonama. Rađen po narudžbini, naravno. Sat ne nosiš, jer su svi suviše izvikani. Telefon nemaš, jer ti nije potreban.

Džentlmenski, svaka od tvojih devet cica će svakog jutra dobiti buket belih Kazablanka ljiljana. A poslednjeg dan kruzinga, kada se na brod ukrcavaju nove, ove stare dobijaju na poklon Stjuart Vajcman cipele na poklon. I sat Fosil, i duksericu kupljenu u Svit Jirsu ili Zari. Od sponzora tvoje pojave. Jebiga, Beteks više ne postoji. Ne može baš na sve da se rasipa novac. Ipak Bagliettov Macalulu troši ko srpska Vlada.

Kada se izvozaš, parkiraš svoju jahtu uz privatni dok. Dva roba te iznesu sa broda i odnesu rikše koje vuku dve gole jedva punoletne Filipinke. Takođe robovi. Kamenu kuću sa maslinjakom i vinogradom si takođe dobio od roditelja. Miris mandarine, zelenog manga i stena o koje se razbija more je tvoja svakodnevnica. Jednom rečju “boli te k…” u životu. Samo lagane teme i opušteno.

Eto tako, mogu i ja da maštam, iako meni roditelji osim ovih deset prstiju i hejterske glave nisu mnogo toga ostavili u amanet. Nije da se bunim, ali do svog Macalulu-a imam mnogo koraka da napravim. A pošto je tajkunizacija završena i više ne može da se obogati na pranju krvavog novca ili na švercu cigaretama i nafte, moram pod hitno da smislim neki način. Za povratak u politiku je kasno, a i od prodaje Telekoma Srbija neće biti mnogo ‘leba. Pljačke ne dolaze u obzir jer sam suviše smotan, a i maler sam. Da bih dobio dozvolu da osnujem sopstveni narko-kartel moram da imam debele veze u Vladi Srbiji ili još gore u Stejt Departmentu, tako da će mi biti potrebno mnogo vremena za razmišljanje kako da se obogatim dok sam živ. A s obzirom da najviše vremena traćim kucajući ovakve tekstove, taj deo će biti skraćen.

Izvinjavam se svima koji nisu razumeli tekst zbog suviše komplikovanih reči u njemu. Htedoh da napravim i mali rečnik uz tekst, ali sam suviše lenj za to.