Kada u Google pretraživaču ukucate ime Jane Birkin, prvo što će vam biti ponuđeno jeste njen duet sa Seržom Gensburgom (Serge Gainsbourg) i naslov istog. Da li zbog toga što je te davne 1969. godine, omot ploče sa ovim duetom nosio oznaku ”zabranjeno za ispod 21”, usled seksualnih insinuacija u vidu strastvenih uzdisaja dame sa početka, i simulacije orgazma na kraju pesme, ili zbog istinske lepote ovog dueta, ostaje nedoumica. Sigurno je to da su Džejn i Serž bili jedan od najpoznatijih ”it” parova 60-ih i 70-ih godina prošlog veka.
Burna veza dvoje umetnika, koju je karakterisao bogati socijalni život, ili po rečima same Džejn ”ludovanje po pariskim noćnim klubovima”, mnogo strasti, još više svađa, pa čak i jedan pokušaj samoubistva, u kojem je Džejn nakon žučne rasprave sa Seržom skočila u reku Senu. Baš kao u nekom francuskom filmu, Serž je skočio za njom i spasio je. ”Bili smo tako detinjasti”, reči su kojima je Džejn, godinama kasnije, opisivala ovaj događaj.
No, tema ovog teksta, ipak nije velika ljubav ovo dvoje umetnika, koja se početkom 80-ih, usled međusobnog nerazumevanja i Seržovih problema sa alkoholom trajno završila. Tema je dama po kojoj je Žan-Lui Duma (Jean-Louis Dumas), prvi čovek Hermes-a, 1984. godine, nakon samo jednog leta iz Pariza za London, odlučio da stvoru žensku tašnu koja će kasnije dobiti epitet ”kraljica torbi”.
Legenda kaže da se tokom tog leta Džejn, sedevši do Žan Luia, žalila kako ne može da nađe dovoljno dobru i veliku elegantnu kožnu tašnu. Žan Lui je zatim zatražio od Džejn da mu naslika svoju vizuju te tašne, i to je bio nacrt prve ”Birkinice”. Ostalo je istorija. Ironično, više od 20 godina kasnije, Džejn je priznala da poseduje samo jednu tašnu koja nosi njeno ime: ”Volim svoju Birkin tašnu, ali zbog toliko stvari koje nosim sa sobom mislim da mi je izazvala tendinitis (povrede određenog dela tela usled opterećenja prim. aut. )”.
Ali vratimo se koju godinu unazad. Sredinom 60-ih Džejn počinje amaterski da se bavi glumom, krenuvši stopama svoje majke, Džudi Kambel (Judy Campbell), poznate engleske pozorišne glumice. Međutim, Džejn se kratko zadržala na ”daskam koje život znače” i brzo se okrenula filmu. Svoj pravi proboj kao glumica doživeće kontraverznim ostvarenjem ”Blow Up”, koji će 1967. godine dobiti i Zlatnu palmu na Kanskom festivalu. No, kako se ispostavilo, sledeća godina će doneti sudbinske zaokrete u Džejninom životu. Otišavši na audiciju za film francuskog reditelja Pjer Gramblata (Pierre Grimblat) ”Slogan”, ne samo da će zauvek napustiti svoju domovinu, dobiti zapaženu ulogu kojom će postati slavno ime francuske kinematografije, (i pored činjenice da do tada nije znala reč francuskog), već će i upoznati pominjanog Serža Gensburga, inače njenog partnera u ovom filmu, i kako će se kasnije ispostaviti i životnog partnera narednih jedanaest godina. Ovo ”partnerstvo” ubraja se u jedno od najslavnijih veza francuskog šoubiznisa.
Pod svetlom bliceva koji su ih pratili u stopu, Džejn je vrlo brzo postala jedna od najpoznatijih francuskih glumica, i pored ne tako slavnih filmova u kojima se pojavljivala. Međutim, sa pomenutim duetom ”Je t’aime…moi non plus” (Volim te… ni ja tebe), koji je, inače, Serž originalno napisao i izveo sa Brižit Bardo (Brigitte Bardot), njiihova slava će doživeti svetske razmere.
”Otpevala sam ovu pesmu, jer nisam želela da je bilo ko drugi otpeva”, izjavila je svojevremeno Džejn.
Erotski naboj kako u rečima tako i u Džejninoj izvdebi pokrenule su spekulacije da je par tokom snimanja dueta zaista vodio ljubav. Serž je na takva nagađanja odgovarao da je bolje što se to zaista nije desilo, jer bi traka trajala mnogo duže. I ako je pesma isprovocirala reakciju Vatikana i bila zabranjena u više zemalja, doživela je milionske tiraže i nebrojane obrade. Danas se smatra jednom od najlepših ljubavnih pesama, ikada napisanih.
Narednih godina Džejn će snimati više nezapaženih filmova, i pažnja medija će najvećim delom biti fokusirana na njenu vezu sa Seržom i uticaju koji je imala na njegovu muziku. Za razliku od Džejn, koja tih godina nije imala isuviše uspeha na velikom platnu, Serž će snimiti jedan od svojih najboljih albuma. Otvoreno će govoriti o Džejn kao o svojoj muzi i onoj koja pokreće njegove note. Ali, to nije bilo dovoljno za Džejn. Ona je želela svojih 5 minuta. Igrom sudbine, sledeća i jedna od njenih zapaženijih uloga biće u filmu “Don Juan 73”, u kojem je igrala ljubavnicu nikog drugog do Brižit Bardo. Proboj jedne engleske glumice na francusko tržište nije bio nimalo lak, te je tako Džejn isuviše često igrala lepe, glupe i promiskuitetne likove.
Međutim, konačnu potvrdu za svoj talenat i trud, dobiće 1975. godine, odigravši ulogu svoga života, u filmu istog naziva kao i duet koji ju je učinio svetski slavnom. Kontraverzna priča puna seksualnog naboja još jednom je uzdrmala francusku javnost, podelila kritičare, a vezu na relaciji Grensburg-Birkin još jednom stavila u prvi medijski plan. Iako je film bio podvrgnut žestokoj cenzuri, izvrsna izvedba Birkinove jednostavno se nije mogla cenzuristi. Kritika je jednoglasno pohvalila hrabrost i drskost koju je ovo ostvarenje nosilo, i umeće njegove glavne protagonistkinje. Džejn je bila nominovana za Cezarovu nagradu u kategoriji najbolje glavne glumice, a film je ostao zabeležen u svetskoj kinematografiji pod kategorijom ”kultni”.
Tih godina, Džejn, će imati uspeha i na polju muzičke karijere, te tako u saradnji sa svojim partnerom izvodi više izuzetno popularnih pesama, među kojima su neke postale pravi evergrin, poput “La Ballade de Johnny Jane” i “l’Aquoiboniste”. Krajem 70-ih, njena filmska karijera takođe dostiže vrhunac kada igra rame uz rame sa francuskom filmskom veličinom Žan-Pol Belmondom (Jean-Paul Belmondo) u filmu “l’Animal” iz 1977. godine i Piterom Ustinovim (Peter Ustinov) u ”Smrt na Nilu” iz 1978. godine.
Sa početkom 80-ih, Džejn polako nestaje kako sa velikih platna tako i sa francuske muzičke scene. Čini se da je ovo bila samo jedna od posledica teškog rastanka sa višegodišnjim partnerom Seržom, koji je sve više tonuo u alkoholizam i depresiju. Ubrzo nakon finalnog rastanka sa Seržom, Džejn snima jedan od važnijih filmova u svojoj filmografiji “La Fille prodigue”, koji će je zauvek odvojiti od ”glupih i lepih” likova. Tokom snimanja ovog filma, započinje strasnu aferu sa rediteljem Žak Dulonom (Jacques Doillon), sa kojim će ostati u vezi narednih 12 godina.
Tri godine nakon rastanka, partenrstvo Grensburg-Birkin biće obnovljeno, a proizvod nove saradnje biće jedna od najkvalitetnijih ploča koju je Džejn snimila. Ironično, Serž je napisao celokupan album na samom vrhuncu svog autodestruktivnog ponašanja, koji je podrazumevao ogromne količine alkohola, i bezbrojne skandale u javnosti. Ipak, pesme koje je te 1983. napisao za Džejn, bile su čisto savršenstvo. Saradnju će nastaviti i na albumu ”Lost Song” iz 1987. kao i na albumu iz 1990. godine, inače poslednjem koji su radili zajedno. Godinu dana kasnije Serž je preminuo, a samo par dana kasnije Džejn će ostati i bez svog oca. Kako je sama isticala, biće to gubitak dvojice najbitnijih muškarca u njenom životu.
Tokom 90-ih, Džejn staje iza kamere u ulozi reditelja jednog dokumentrnog i jednog dugometražnog filma. Ipak, njena preokupacija tih godina postaje humanitarni rad, tokom kojeg se zalaže za anti-rasizam i poštovanje ljudskih prava. U jednoj od svojih humanitarnih akcija, posećuje ratom zahvaćeno područje u Bosni i Hercegovini.
Krajem 90-ih i početkom 2000-ih, Džejn se vraća svojoj muzičkoj karijeri, konačno završavajući sa poglavljem zvanim ”Serž Grensburg”. Tokom 1998. godine, snima prvi album na kojem se nije našla ni jedna pesma njenog bivšeg ljubavnika, započevši saradnju sa modernim francuskim kompozitorima. Tih godina vratiće se i na pozorišnu scenu, dok će film, sem par nezapaženih naslova, potpuno zameniti humanitarnim radom. U septembru 2004. godine Džejn će biti nagrađena jednom od najvećih francuskih počasti ”Ordenom za nacionalne zasluge”, kao nagrada za dve i po decenije dugu filmsku i muzičku karijeru i snažno zalaganje u međunarodnim humanitarnim akcijama.
Četiri godine kasinje Džejn će režirati i glumiti u filmu ”Kutije”, koji će biti prikazan na Kanskom festivalu. Film je pun autobiografksih elemenata, i kako je sama Birkinova istakla, predstavlja njenu stranu priče koju je želela da podeli sa svetom.
Poslednjih godina učestvovala je u više značajnih muzičkih projekata, snimanju više albuma, i nastupanjem širom sveta u okviru svojih brojnih turneja. Džejn Birkin se svakako potrudila da je ni fancuska ni svetska javnost ne zaboravi. Status modne ikone, koji je tokom godina svoje karijere dobila, poslednjih sezona sve je jači, kako njen izgled iz perioda 60-ih i 70-ih sve češće služi kao inspiracija velikanima modnog stvaralaštva, ali i običnim ljubiteljima mode.
Pored toga što je tašna sa njenim imenom postala sinonim za luskuz, ekstravaganciju i neprolaznost, sama Džejn je postala sinonim za upečatljivu jednostavnost, prirodnost, stil, eleganciju i seksipil. Bila je deo jednog od najpopularnijih šoubiz dueta, bila je seks simbol i skandal majstor, bila je i ostala filmska i muzička zvezda, i uz to majka troje dece, humanitarac i politički aktivista. Jednostavno, bila je i ostala ”it”.
Branislava Antović je novinarka i autorka bloga Divine World of Fashion, kojoj je moda rehabilitacija od svakodnevnice. Njen moto: “I am a fashion person, and fashion is not only about clothes – it’s about all kinds of change.”
