Ove redove piše neko ko se po svim kriterijumima ne može svrstati među obožavaoce Novaka Đokovića. Da se razumemo na samom početku, OK mi je dečko, ali daleko od toga da sečem vene za njim, posvećujem mu Facebook statuse i budim se u pola noći da pratim njegove podvige na “US Open”-u. Pomama me je na čudan način zaobišla, možda i zbog sindroma koji prečesto znam da zapatim – “mrzim ono na šta se svi lože“.
Osim toga, za Novaka znam od malena, kao devojčica koja je trenirala tenis i kao sestra dečaka koji je na juniorskim turnirima odmeravao snage sa Tipsarevićem, Bozoljcem i drugim taze mezimcima naše javnosti. Većinu letnjih dana svog detinjstva sam provela na Kopaoniku i nebrojeno puta svedočila scenama urlanja tate Srđana: “Novače, ovo, Novače, ono“. To nije netipično za roditelje tenisera; tenis kao individualni sport je preskup za budžet svake, a pogotovo srpske porodice te ja stoga tatino urlanje opravdavam kao krik nemoći ili, u najmanju ruku, netaktičnosti. Ali, to je već druga priča. Suština je ta da zbog svega navedenog ne pripadam većini koja je iznenađena Novakovim uspehom, ali ni onoj masi ponosnih, jer naprosto nemam to osećanje u sebi. Svoja razmišljanja bih ukratko opisala ovako: drago mi je, ali ne “predrago“.
Ipak, najsvežija euforija me je naterala da razmislim malo više na temu Novakove popularnosti i razloga zašto je obožavan u meri u kojoj nesumnjivo jeste. Bez osvrtanja na politiku i pojedine negativne faktore koji se množe oko Novakovog imena, a koji su svakako prisutni, okrećem se zabavnom delu Đokovićeve ličnosti i odlučno žmurim na jedno oko dok drugo znatiželjno i oduševljeno širim. Sledi deset mogućih uzroka Nolemanije koja svakog sekunda pretiče svoj već dostignuti vrhunac, inspirisanih sinoćnim beogradskim dočekom. Ako ništa drugo, neka ovo bude deset razloga zbog kojih sam i ja na putu preobraćenja, a svi dodatni predlozi su više nego dobrodošli. Zašto je samo jedno, a interpretacija nebrojeno više nego Novakovih 13.285 poena na ATP listi.
- Zato što spaja svet sa Srbijom. Slika se za “Vogue“, ali “lomi čaše od kristala“.
- Zato što, sviđalo se to nama/meni ili ne, spaja Crnu Goru sa Srbijom, uz odgovarajući plejbek o mestu “đe ga čekaju vrh ribe neke“.
- Zato što je beogradski dečak, sa sve Banjicom i Borom Stankovićem.
- Zato što se ne stidi densa i još uvek zna reči “Gaća“, “Bunde“ i sličnih pesmuljaka sa davno zaboravljenih kaseta.
- Zato što bez blama povede kolo pred hiljadama ljudi, a nedugo zatim i zapleše sa devojkom, mamom, tetkom i sestrom od tetke. Da deda nije jednom nogom u grobu, sa njim bi verovatno zaigrao brejkdens.
- Zato što je izabrao onakvu lepojku za devojku. Skeptik u meni bi rekao da je stopostotno vara na svakoj jahti Monte Karla, ali romantik u meni ga ućutkuje. Jelena i Nole su naši Kejt i Vilijam.
- Zato što zna onako da se obuče ili da sluša nekog ko se iole razume u modu.
- Zato što je pored njega Ivan Ivanović suvišan. Hvala Bogu.
- Zato što možda obezbeđuje karte za Vimbldon Željku i Jovani, ali mu je omiljeni pevač i dalje Barba.
- Zato što je rođen za scenu. Probajte da zamislite Federerov doček. Da, i ja sam zaspala u sekundi.
Aleksandra Gavrilović je diplomirana novinarka iz Novog Sada sa budućom diplomom mastera teorije kulture. Drugi kažu da šarmantno dozira cinizam, a ona dodaje da joj ni sarkazam nije stran. U koncertima uživa samo iz prvog reda. Ima nemilosrdno oko za naslovne strane modnih časopisa. Ponosno nikada neće odrasti. I ne voli da priča o sebi u trećem licu.
