Petak – Izaći ili ne, pitanje je sad. Ako izađem da li da odem na indie, ili da odem na fensi žurku? Da li da pijem usput, ili u kafani? Šta da obučem? Koga da zovem? I najgore pitanje od svih: “Šta ako ga/je sretnem?” Svakog petka ista priča…
Ovaj put sam izašla i otišla na onu fensi žurku, obučena kao da sam krenula na ovu prvu, raspad-žurku. Pila sam usput, posvađala se sa hostesama i naravno, srela ga, sledila se i namaknula tupavi osmeh. Sigurna sam da misli da imam problema sa inteligencijom. Ne krivim ga. I ja bih to isto pomislila da neko pilji u mene kao tele u šarena vrata.
Nemojte ni da se trudite da sakrijete osećanja, samo ćete privući još više pažnje.
Subota – Zvoni fiksni, stiže poruka na mobilni, facebook radi punom parom, a usput pišem i mail. Razlog pometnje – plesao je sa mnom. I to sada mora da se obnaroduje. Kada ovakav događaj postane senzacija, shvatite koliko vam je ljubavni život jadan. Nema veze, bar ne mogu više da pričaju da sam ogorčena emotivna olupina.
Postoji li išta bolje od "kovanja planova" za dalji razvoj situacije?
Dakle, plesao je sa mnom, onako, šmekerski. Kao da smo se našli u “Petparačkim pričama” (Pulp fiction). Muškarac koji zna da pleše nešto je najbolje što je ovaj svet izrodio. Nema boljeg osećaja nego kada te prebaci preko ruke, a zatim naglo povuče, pa mu se nađeš tik uz usne. Pomisliš – to je to i sada ćete da se poljubite, ali onda nastavi da te obrće, privijate se jedno uz drugo, bezobrazno se gledate, a ta igra je možda čak i zanimljivija.
Ponekad su ples i sitni gestovi najzanimljiviji...
Isto ovo sam ispričala drugarici baš pre nego što smo ušetale u bioskopsku salu. Gledale smo “Ponoć u Parizu” (Midnight in Paris). Neki kažu da je divan, nekima se zgadi posle deset minuta. Ako ste upoznati sa Vudi Alenom (Woody Alen), ako volite Pariz i ako mislite da ste rođeni u pogrešno doba, trk u bioskop. Ne morate da budete genije pa da shvatite da se Vudi bavi najbanalnijim temama, situacijama koje se dešavaju vama, meni, svima, bez obzira na to koliko smo različiti. Samo što to upakuje u savršenu scenografiju, s rajskom muzikom i ubaci genijalne replike. Ne vidim ništa loše i dosadno u tome.
"Ponoć u Parizu" za beg iz sadašnjosti, bar na nekoliko sati.
Nedelja – Kad smo se već dotakli prošlosti, nedelja je savršen dan da pobegnete od kolotečine. Dan za lenčarenje. Najslađe je da se nedeljom razvlačite još sat po krevetu i da napravite lep doručak u kome ćete da uživate uz časopis. Volim da pređem u sobu, u roze bade-mantilu sa belim pufnama, da pustim džez (npr. Bing Crosby – Let’s do it, let’s fall in love), prigrlim šolju crnog čaja i bacim se na iščitavanje “Vašara taštine” Vilijama Tekerija (’’Vanity fair’’, William Thackeray). Uveče je uvek lepo da se trkne u ušuškani kafić sa drugaricom.
Iskoristite nedelju da ugađate sebi!
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i s toga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
