Srbi se složno slažu da su u svetu predstavljeni kao dlakavi teroristi koji se svete svima za sve. A onda kada pitam nekoga šta misli o Novaku ili Ani Ivanović, svako ima neki razlog zbog kojeg ne mogu očima da ih vide. Tako je u stvari, sa većinom ljudi ili stvari koje nas u svetu predstavljaju u drugačijem svetlu od frustriranih zločinaca.
Zimus je odabran pesmičak za Evroviziju. Kako su nam pre deset godina uveli demokratiju i svaki dom ju je dobio kao kablovski internet, tako je svakom bilo omogućeno da putem SMS-a bira svog favorita za pesmu Evrovizije. Ali! Nevernici, diktatori i komuniste oduzeše nam i to zadovoljstvo da učestvujemo u biranju. Uvedoše nam bez naše dozvole i pitanja monopol nad izborom pesme za Jurovižn i tako mi ostadosmo kratkih prstiju, ali dugačkog jezika. Pa tako, posle prošlogodišnjeg fijaska sa plavušanom kojem se ceo svet smejao, pa čak i najveći gej bloger, mi ove godine od porodice Kovač dobismo novi stil pop stil.
Ove godine nas predstavlja plavi čuperak, staklastih očiju, šarmantnog osmeha, divnog vokala i laganog pesmička. I opet mi Srbi izuzetno nezadovoljni. A šta mi očekujemo na Evroviziji? Pobedu, ili da se što manje izblamiramo? Jer da pobedimo – treba nam čudo, ali da se izblamiramo, pored ovakvog predstavnika svakako da nećemo! Kada je Marija Šerifović učestvovala na takmičenju sa svojom pesmom, kružili su ružni komentari o njenom izgledu, ali retko je ko komentarisao kvalitet pesme ili njenih vokalnih sposobnosti. Pesma je pobedila i tako Srbiji donela tu dugo željenu pobedu. Tada su se Srbi digli k’o buna na dahije da će ih istorija zapamtiti. Napravili su spektakularnu binu, bilo je najviše učesnika na Evroviziji ikada i prvi smo mi takmičenje podelili na dve polufinalne večeri. I uprkos svim željama i naporima, pola sveta i dalje ne zna za nas, a oni koji su čuli ne znaju da nas pronađu na mapi sveta. Kako je to moguće kad smo pobedili na Evroviziji?!
Baba Vanga je prorekla Treći svetskii rat, a moja baba proriče da će Novak osvojiti i sledeću titulu. Nine se niko ni ne dotiče, ali ima jedna babuška iz Kostolca koja je bacila vodu za njom kad je kretala za Dizeldorf. Dok se bakica Todora iz Kostolca nada i moli za Nininu pobedu, ostatak srpstva se smeje jer pesmu smatra nedostojnom predstavljanja Srbije ili onoga bar što Srbija predstavlja. Slažem se. Danas Srbija predstavlja skupinu iskompleksiranih ljudi koji bi celokupnu državnu kasu preneli na račun Bijonse ili Lejdi Gage da otpevaju tekst Marine Tucaković, u aranžmanu Gorana Bregovića. A malo ko je svestan da na svetu nema tih para za koje bi bilo koja od njih to uradila. U krajnjem slučaju, želimo tamo nekog Musu Kusu da razveze po guslama.
Kada bismo definisali želje, osim naravno glorijske pobede, možda bismo i rešili problem večite (ne)sloge. Da li je problem u tekstu ili intrumentu koji nas predstavlja? Slali smo u svet i frule i trube, i govore ljubavi i englicizma. A ovaj pesmičak kojem večeras (ne)želimo uspeh ima elemente i zabave, kulture i identiteta. Možda nije svima po volji, ali ne samo da možemo nego i jesmo slali mnogo gore. A najgore je što smo se tim gorim mnogo više ponosili i mnogo više podržavali.
Nina Radojčić je nova na estradi, a ukoliko želi da se zadrži na njoj, mora biti svesna da će je srpska javnost rastrgnuti. Kao što grizu po porodici Kovač, jer ako Nina ne uđe ni u finale a kamoli da pobedi, Kristina će biti veći neprijatelj od petovekovnih neprijatelja Turaka.
Srbinu nikad udovoljiti. Poslali mi majmuna sa šajkačom na glavi ili gospodina u fraku, sve je to isto. Srbi u svetu i dalje ostaju poznati kao dlakavi teroristi iz holivudskih filmova, a mi, živeći jedni kraj drugih ostajmo i dalje krvni neprijatelji.
Bobana Jovanović je studentkinja prava, večiti poštovalac Skorsezeovih likova, Diznijevih ikona i večito dete ugurano u veliko pakovanje. Aktivno džabalebari i od ljudi krade trenutke. Voli da nosi naočare za sunce i hvata intrigantne poglede. Da može, upoznala bi Fredija jer obožava Queen. Citat: “Moj život je ludilo koje sam postavila na vrtoglave potpetice i u oblak parfema”.
