Okrenuo sam se da poljubim svoju devojku. Za ljude koji su prolazili pored klupe na kojoj smo sedeli to je bio sasvim normalan gest. Niko se nije okretao niti preterano buljio. Ali… Poljubac je imao ukus gorčine. Onaj ukus kada znate da je nešto pogrešno, pa vam se skupi u stomaku mučnina. I trpite.
Kada ostaneš sam shvatiš koliko ti neko znači
U njenim očima vidim drugu. To je moj greh. Vidim njene bistre oči boje duge i blentavi smeh deteta. Toliko je volim. A ne mogu da je imam. Bar ne više. Ona je nastavila dalje i ostavila me je za sobom. Ne krivim je. Ja sam sve uništio. Nisam shvatao. A sada ljubim neke druge usne koje za mene ništa ne znače. Od kad sam postao to što sam? Biće koje ljubi, a ne voli?
Toliko puta sam se okrenuo za toliko devojaka. Prelepe, zgodne devojke. Za njom se, verovatno, ni u snu ne bih okrenuo. Slatka je, ali nije moj tip. Pametna, otkačena, pomalo čudna. Ali, na kraju, zar svi ne zavolimo takve?
Naša priča počinje na prvoj godini fakulteta. Nije to neka posebna priča, ali kao i sve druge ima i početak i kraj. Od samog početka je počela da me saleće, da mi se smeška i šalje znake. A ja nisam uopšte bio zainteresovan. Bila je previše drugačija od mene. Znala je i ona to. I tako, vreme je prolazilo i počeli smo da se družimo. Kao. Upoznala nas je neka njena drugarica, više se ni ne sećam. Zavoleo sam je kao druga, jer je bila tako nepopravljivo iskrena i dobra. Uvek bi me saslušala i rekla poneku pametnu reč. I, jednog dana, u četvrtoj godini, našli smo se u obližnjem kafiću i sela je na stolicu preko puta mene.
“Sviđaš mi se” – rekla je to tako iznenada da mi se ceo kafić prevrnuo u sekundi. Ćutao sam. Kao neka pizda. A onda sam rekao: “Šta ja tu mogu?”
Nikada u životu nisam žalio zbog neke izgovorene rečenice. A ova odzvanja u mojoj glavi i dan-danas. Od tog dana, kada sam odšetao iz kafića, nismo se čuli. Viđao sam je ponekad i uvek bih skrenuo pogled. Nisam mogao da se suočim sa njom. I tek nakon završetka studija shvatio sam koliko mi nedostaje. Njen osmeh. Njena kosa. Njeni saveti. Njen parfem. Njene oči.
A, sada… Sada sedim na ovoj beživotnoj klupi, na kojoj sam nekada sedeo sa njom, sa devojkom koju ne volim. Bez namere da je povredim, rekao sam jedino što je bilo fer i prema meni i prema njoj.
“Mislim da bi trebalo da raskinemo.”
Gledala me je suznim očima, ali je razumela. Cenila je što je nisam zavlačio. Sviđao sam joj se, znam, ali bolje je ovako. Uzela je svoju tašnu i ustala sa klupe. Pogledala me je još jedan, poslednji put i okrenula se. A ja, ja sam uradio ono što je trebalo još pre tri godine. Uzeo sam telefon u ruke, našao u imeniku već poznat broj i otkucao:
“Ti se meni ne sviđaš. Ja tebe volim.”
Sara Hadžić je Veliki zaljubljenik u književnost, prirodu i druženje. Uživa u dugim šetnjama po plaži i prelepim zalascima sunca. Užasno je romantična i nada se da će jednog dana upoznati svoju srodnu dušu. Iskrena, komunikativna, otvorena, tvrdoglava. Obožava da piše, čita, voli muziku- pored porodice i prijatelja, te tri stvari je apsolutno karakterišu. Vodi se parolom ”Bolje da uradiš nešto pa da se kaješ, nego da ne uradiš ništa.”
