And then she’d say: “It’s ok, I got lost on the way, but I’m a supergirl, and supergirls don’t cry…”
Na početku tišine, kiša je dobovala po simsu prozora. Po stolu su se motale poluprazne čaše.
Nisam znao šta da joj kažem. Zatečeno sam prebirao po glavi…
“Sigurno ovo nisi očekivao. Nisi me nikada video ovakvu. I izvini na tome. Možda mi ovo crveno udara u glavu. Mislim da ne treba više da pijem. Uvek sam nasmejana i puna energije, zar ne?”
Gledala je u prazno.
“Svako ima pravo na pokoju žutu minutu…
U stvari, smešno je. Ceo život sam ambiciona. Tako odrastaš. Na to nas primora ovo ludo vreme, ili nečija očekivanja koja onda postanu naša. Postanemo nezasiti. Hoćemo još… Još da naučimo, još novih stvari, još novih likova koje želim da nezaboravno kresnem. Hoću još samo malo da budem najbolja…
I odjednom, godine su prošle i uspela sam! Imam super stan, odličan posao, prijatelje sa kojima uvek mogu da provodim vreme.”
Zastala je na trenutak i drhtavo uzdahnula. Borila se sa suzama.
“Stalno pričam kako mogu sve sama. I mogu. Istrenirala sam se da imam snage sve da iznesem. Ali ne znam da li želim to više. Ne znam da li mogu. Vidiš, kada ti budeš večeras otišao, meni ostaje prazan stan.
Do đavola sa ženskim slobodama! Ako budem čula još neku budaletinu na štiklama kako mi u 21. veku prosipa priču o nejednakosti žena i muškarca, i kako smo kao podređene… Spaliću je momentalno. Naše lude glave su sve ovo i smislile. Želimo da budemo jednake sa muškarcima i na kraju smo to i dobile. Sve u paketu – prazan stan, Blackberry koji ne prestaje da zvoni, nesposobnjakoviće kojima sam nadređena i akcize na gorivo oko kojih se nerviram.
I modu, naravno. Sve smo tako fešn! Mi muškarcima i postavljamo standarde ženske lepote. Same sebi uskačemo u usta. Žene su izmislile silikone…
…A samo mi treba neko ko će da skine gomilu svih beznačajnosti sa mene, da me gleda, voli i nekada zasmejava. Da me štiti od sveta, od mene same. Da me uhvati za ruku i odvede negde. Da zaboravim na svet i gomilu praznih kutija koje me okružuju…
Ironije je što ću sutra ponovo biti ona blistava, nasmejana, proračunata… Savršena.
Savršena?! Vrhunac besmisla… Pogledaj me, molim te, treba mi da sam žena. Nisam savršena, ja sam samo žena… Ja sam žena…”
Zastala je i na trenutak prazno gledala u polupraznu kristalnu čašu dobrog crvenog.
“Ja sam žena!”
Sa tapeta se slivalo vino, noseći sa sobom kristal koji se presijavao na svetlosti mirišljavih sveća. Tresla se, a vrisak je još uvek odzvanjao nemim hodnicima visokih svodova.
Na početku tišine, kiša je dobovala po simsu prozora. Po stolu su se motale poluprazne čaše.
Nisam znao šta da joj kažem. Zatečeno sam prebirao po glavi. Setio sam se kako mi je nakon useljenja pričala o tapetama, moći će da ih opere sutra.
Nisam baš znao šta sada. Zagrlio sam je. Glupi muškarac, šta drugo i mogu da uradim…
Na početku tišine, kiša je dobovala po simsu prozora…
Svim superdevojkama koje sam grlio, koje grlim i koje ću grliti želim srećnu Novu godinu, sa željom da prestanu da pokušavaju da budu savršene, jer to već jesu.
Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinastozelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.
