Volim miris hartije. Kukasta slova na stranicama knjige su prepoznatljive šifre u koje tonem i miris papira odvlači u svet u kojem mi se škripom otvaraju vrata. Brižno ušuškana kičma u ležaljci ispod visoke palme, ljuljao je lagani tropski vetar. Prirodne melodije na obali gušile su u meni svaku tegobu, oslobađale me umnih kontrakcija, kao da su užasni mučitelji. Ne brojim dane koje provodim u svojoj ležaljci, iščitavajući redove literature, gutajući sočne tropske plodove, gazeći pesak u tišini, i osluškujići mir.
Jednog dana, dosadnog, tmurnog i kišnog kupila sam avionsku kartu, bez povratka. Napustila sivi, popucali pločnik, zemlje u kojoj se duše sudaraju zverajući u nebo. Svet u kojem me niko ne razume, u kojem jedino moja majka klima glavom i koristi druge znakove da iskaže razumevanje. Započela sam putovanje da bih isterala iz sebe mračnog pratioca koji me verno sledi od kako su ratne vibracije raširile svoje koncentrične krugove, potukle narod, osiromašile im novčanike i duše. Gledala sam komšije, rođake, prijatelje, prolaznike kako se mršte. Obrve su im se grčile, menjale uobičajne oblike, snažnim stiskanjem stvarale nabore koji se kasnije nisu ispravljali, već ostavljali duboke ureze, uklesane crteže tužnih sudbina.
Sve sam ih ostavila. Napustila saosećanja za sve zemljake zbog opravdane sebičnosti. Želje da spasim svoj spokoj, dok ga još imam. U potrazi za boljim mestom za oporavak i život, tražila sam naporno. Divila se svim razlikama na koje sam naletala, klanjala se kulturama, s poštovanjem ih pozdravljala, uživala u svakom udisanju novih mirisa, budila se u najčudnijim posteljama okružena neobičnom florom. Smejala sam se onog trena kada sam vozila džip kroz savanu, odsakujući po rapavom putu, jer sam o tome toliko govorila – obećavala sebi safari. Upoznala sam Bocvanu i Nacionalni park Chobe kao da je unutrašnjost mog, prednjeg džepa. Lutala sam planetom, prepunom šuma, livade, planina, vode, vrućina, voća i najinteresantnijih kultura. Hranila sam duh, ispunjavala energijom, optimizmom, verom, osmehom. Zadovoljavala sam se samo spokojnošću, gostoprimstvom drugih naroda, rasterećena i bezbrižna, daleko od materijalizma, strašnih frustriranih lica, ruku koje su udavile više nade nego što su proživele dana. Sretala sam ljude toliko siromašne i obolele, ali su njihovi umovi prozvodili veru. Viđala sam kako živote grade u najgorim uslovima. Žalila sam ih, gledajući im u rupe na krovovima. Upoređivala sam urbanizam, njegove slepe puteve na kojim putnici gube strpljenje, sa ovim prirodnim ljudskim potrebama da prežive i budu srećni. Obolela mala deca piju nekoliko kapi tečnosti dnevno, dok se vode polemike koliko je važno imati brendiranu etiketu sa unutrašnje strane tkanine.
Moje putovanje odvelo me je na mesta toliko lepa i šarena da su mi se zenice širile i opuštale istovremeno.
Tako sam pronašla ovo mesto – plažu, najveći hlad i ovu pletenu ležaljku. Čudsan svet u kojem nema mesta za mržnju, pohlepu, uništavanje, hirove. Ima prostora za kreativnost. Onu vrstu radosti za koju reč nije neophodna. Sedim, nepomična, rasterećena dok Sunce rasprema svoju postelju. Pod prstima osećam oštre ivice korice knjige, gladim ih ujednačenim pokterima; podsmevam se sebi i toj zaljubljenosti u jednostavnost koja mi je pružena. Vidim horizont, lenjirom izvučena linija, usijana i lepa; utonula sam u san dok sam posmatrala kako se polako gasi.
Postoji li neko mesto na karti sveta na kojem ispisuješ želje?
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
