Jesen…
Ne volim jesen.
To mi nije omiljeno godišnje doba.
Mora joj se priznati da su boje koje sa njom dolaze i kojima prošara krošnje drveća vrlo lepe, ali generalno, jesen nikome ništa dobro nije donela. Kiša, košava, kaputi, debele jakne – kome to treba?
Kad dođe početak jeseni i kada na leđima devojaka prestane da se viđa onaj neosunčani deo koji je pokrila bretela kupaćeg kostima, nekako, magija počinje da nestaje. Kupaći kostimi su već davno oceđeni i osušeni, i stoje u nekom ormanu i čekaju dogodine bolje i lepše dane. Neke senke od bretele su nam dostupnije i radije ih gledamo od drugih, ali kad krene ujednačavanje boje na ramenima gorepomenutih devojaka, koje svakako vole da ih otkrivaju u avgustu, a da ne pričamo za jun i jul, definitivno znam da je vreme da se izvuče i deblji pokrivač, i da je prošlo vreme majica i šorceva, a dolaze hladniji dani.
Pažljivi i revnosni šetači ovo doba godine mogu da prepoznaju i po tome što je na nebu sve više jata ptica koja lete preko Mediterana u neki topliji kutak planete. Latinično slovo V simbolizuje toliko mnogo stvari, ali ovaj simbol mi je nekako jedan od najneomiljenijih. Dođe mi svake godine da krenem sa njima u neke toplije krajeve. Nekad uspe, a nekad i ne…
Odmor u septembru, pa čak i početkom oktobra, dobra je stvar. Preseče se ta najava jeseni i nekako se za trenutak produži magija leta. Odmor u ovo doma godine ima i svojih mana. Kad se sa njega vratiš, dolaziš u hladnije i sumornije vreme i onda je ta čarolija leta potpuno razbijena. Pošto se obično sleće na surčinski aerodrom prepoznaje se onaj koji dolazi sa nekog odmora od onoga ko ga čeka veoma lako. Sa odmora iz toplijih krajeva vraćaš se u japankama, a u oktobru dočekuješ nekoga bar u košulji dugih rukava od nekog materijala koji nije lan. Pre nego što si pošao na doček, pokupio si jaknu da se taj koji stiže baš ne bi smrzao jer su oktobarske večeri hladne.
Kraći dan, vetar i hladnije noći samo su naznaka da nas uskoro očekuje pitanje: a gde ćemo za doček Nove godine? Automatski počneš da razmišljaš kako si mator i kako je prošla još jedna godina kao da si trepnuo i kako sve brže prolaze sati, dani, meseci… i kako su ti se vremenom neki prioriteti promenili. Dok o tome razmišljaš, za čas izvadiš jesenju jaknu koja ti treba jer je počela da duva hladna košava preko vojvođanske ravnice, i ulazi u kosti sa namerom da se tu nastani sve do marta ili aprila kada će ponovo granuti sunce i sve krenuti da pupi i zeleni.
Ja sam u toj specifičnoj situaciji da s jeseni čekam i rođendan. Sredinom novembra obično zna i sneg da padne, iako je kalendarski zima još daleko. Možda to ima veze sa prolaznošću života, odnosno činjenicom da što sam stariji sve više ne volim da slavim svoje rođendane, onda automatski ne volim ni jesen, pošto sam bio jesenje dete.
Sad sam čovek koji ne voli jesen. Možda da ne idem tako daleko… čovek kome omiljeno godišnje doba baš i nije jesen.
Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.”. Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!
