Kroz glavu mi konstantno prolazi pesma Ališe Kiz (Alicia Keys) “Empire state of mind”, to je takav kliše, znam, ali opet i neizbežan detalj ove priče, zato što sam ja upravo tamo bila. Grad o kome se sanja, grad o kome se priča, u kome se rađaju mnogi filmovi, grad oblakodera, metropola, savršen i jedan jedini – Njujork, Velika jabuka. Jeste veliki, ogroman, veličanstven i ako ne pratiš njegov korak, guta te.
Da li je to zato što sam ranije previše gledala romantične, srceparajuće filmove tamo snimane, “Seks i grad”, “Tračaru” i tako dalje – ne znam, ali kada je moja noga dotakla tlo Njujorka, ništa više za mene nije postojalo, to je to, ljubav na prvi pogled. Shvatila sam sada one ljude koji su mi pričali da u Njujorku jedino može vrat da te zaboli. Zgrade su veličanstvene, kao da se takmiče jedna sa drugom, ne zna se koja je veća, čudnija, zanimljivija. Šetaš se ulicom, zveraš okolo i moliš Boga da te nešto ne zgazi. Nikad ne bih vozila tamo, ali prosto mi je bilo uživanje da gledam kako drugi voze kroz te ogromne gužve, to je umetnost. Sa koliko strpljenja se oni provlače kroz uske uličice, prepune ljudi i kola, ne zna se čega ima više.
Za svakog ima nešto u tom divnom gradu. Svašta može tamo da se vidi, ali najlepše je kada vidiš sebe u nekom gradu. Ja sam videla sebe, nas, i divan je osećaj. Kažu da Njujork ne zna za ljubav, nema vremena za to, samo za zezanje, jednokratne, prolazne ljubavi, avanture, posao, markirane stvari i Petu aveniju. Ja sam upoznala drugu stranu “Jabuke“. Taj grad te tera na dobro raspoloženje, koliko smo grabili moji cimeri i ja da vidimo što više za malo dana, stalno neka frka-panika, ali nekako stigneš sve, iako ne stigneš kažes sebi – drugi put, zato što znaš da će drugog puta biti, nema sumnje, a ni nervoze. Za mene je, pored njih, bio i on. Lep je osećaj kada ti neko dotakne usne, dlanove i grli na sred Tajms Skvera (Times Square), kada neko s tobom pravi budalu od sebe u M&M svetu i Diznijevoj prodavnici, gde imaš osećaj da bajke postoje, kada te uhvati za ruku u sred Central parka, eto tek tako. Uzmeš duks od njega zato što je zahladnelo, iako ti se ni u šta ne slaže, briga te, njegov je i u Njujorku si. I dobro poznata meksička hrana “Chipotle“ poprima drugi ukus, zanimljiviji kada si u dobrom društvu. Dosta uspomena imam odatle, ali to me i tera da poželim da gradim nove jednog dana, da se završi započeto. Potpuna neverica da sam tamo završila.
Zaljubih se u jabuku koja nije ni crvena ni zelena
Koračam Vol ulicom (Wall street) sa drugaricom, cimerkom najboljom na svetu i razmišljamo koliko smo “cool“. Kafa za poneti u ruci, dobre nove torbe, kožne jakne, neudobna obuća, ali za lepotu se treba žrtvovati, i mi smo jednostavno sjajne. Spomenula sam da u Njujorku može samo vrat da vas zaboli?! Žuljevi su bili najmanji problem, čemu služe hanzaplasti. Slikanje kod dobropoznatog bika, kretanje ka Bateri parku (Battery park), pa onda Statua slobode. Da budem iskrena, jedino što me je impresioniralo na tom putu od Menhetna do statue je bio pogled na Menhetn, kao iz filmova i sa neke razglednice, statua ko statua ništa specijalno, lepo za videti, ali pola sata je i više nego dovoljno za nju, jedva smo čekale brodić za nazad da opet budemo u centru dešavanja. Verovatno bih sve to drugačije doživela da nisam bila u dobrom društvu, ovako mi je bilo savršeno, dobra kombinacija: On, iako nije više prisutan u mom životu na taj način, tada je bio tu i imam lepe uspomene, dalje, muški deo mojih cimera, i naravno ona, cimerka – hodajuća blamara koja sa mnom, koja sam hodajuća ispala, čini savršenu kombinaciju. Sa svakim po malo dana, vremena provedeno, sa svakim se doživi svaki deo Njujorka na drugi način i sa svakim je super.
Madam Tiso (Madame Tussauds), Moma (Museum of Modern Art), Gugenhajm (Guggenheim), Metropolitan (Metropolitan Museum), obišle smo ih sve, neke detaljno, neke pretrčale, sve su to savršene zgrade, lepe umetnine, kultura na visokom nivou, ali iskreno kada si sa drugaricom s kojom se mnogo smeješ, čak previše, najbitnije ti je da svi ti divni muzeji imaju wc, i imali su, na svu sreću.
Kad se setim pešačenja po Bruklin mostu (Brooklyn bridge), divan je, išle smo u sred zalaska sunca pa smo imali priliku da vidimo najlepše narandžasto nebo ikad, ali moram priznati verovatno bi bilo još savršenije da smo krenuli iz Bruklina ka Menhetnu. Kada se desi to da uđes u pogrešan brodić, koji umesto da ide iz Bruklina oko Menhetna, ode preko puta, samo do Vol ulice (Wall street), ne preostaje ti ništa drugo nego da lepo prepešačiš, uzmeš metro do početka mosta i vratiš se nazad da sačekaš sledeći. Shvatile smo vrlo dobro koliko je most dugačak, pošto nam je trebalo više od sat vremena da ga pređemo i nađemo metro u Bruklinu, već je i mrak pao, i jasno vam je da nismo stigle na brodić, ali mi smo i dalje bile sjajne, doduše premorene, pune žuljeva, ali bitan je duh. Posle napornog dana, dobro dođe “bleja“ na tribinama na Tajms skveru (Times Square). Tamo sve izgleda nekako glamurozno, svetlucavo i dobro, ne preterujem. Neko to voli, neko ne, ja sam zaključila da obožavam. Čak i ulični prodavci izgledaju veselo, pristojno i ljubazno. Lep je osećaj kada prolaziš gradom gde su lepuškasti ljudi, lepe silikonjare, muškarci u skupim odelima sa dobrim satovima i svi deluju nekako lepo raspoloženi.
U džepu punom snova, Njujork je postao java
Verovatno neko ko čita ovo misli kako preterujem, ali zastanite tu i pokušajte da zamislite sve to, ako ste gledali “Sex i grad” (Sex and the City), “Tračaru” (Gossip girl), znaćete o čemu pričam i nastavićete sa čitanjem zato što dolazimo do dobropoznate Keri Bredšo (Carrie Bradshaw). Jeste, odrasla sam, ali uz tu seriju, i klasična sam Beograđanka koja se neki put poistovećuje sa likovima i situacijama iz te serije. Hajde da priznamo, devojke, sve to nekad radite, zar ne?! Kakva bih ja to obožavateljka bila, a da ne posetim Kerinu kuću, Bog blagoslovio navigaciju. Morao je jedan fotosešn (photosession) da padne tamo, a Bogami i mafin u Magnoliji (Magnolia bakery), kao i na stepenicama ispred Metropolitan muzeja, pozdrav za tračaru i Bler Voldorf (Blair Waldorf). Obišlo se i mesto gde su se Bler i Čak (Chuck) venčali, i još svašta nešto u ogromnom i veličanstvenom Central parku, pomalo smešno ali svakako zanimljivo. I ovaj tekst postaje tako “girly“ i njanjav, ali meni je sve vreme osmeh na licu i prepuštam se, prosto je jače od mene, nemojte mi zameriti.
Trenutak kada sam bila na vrhu Rokfelerove zgrade i okom mogla da obuhvatim obe strane Menhetna, ceo Central park sa 69. sprata, mašem Empire State-u, to je bio trenutak kada sam shvatila da ne sanjam, imala sam predstavu gde sam i koliko sam zapravo srećna. Njujork, vrag pravi, toliko je divan da je čak naterao cimerku da popije više nego obično i nađe svog Njujorčanina u baru na vrhu zgrade u Petoj aveniji (poznati “230 Fifth outdoor rooftop bar and club“).
Hvala Njujorku. Divni momenti su iza mene.
Kada me neko pita po čemu ćeš pamtiti Njujork, ja kažem, smehu, žuljevima, wc-ima, red bulovima i vodki, burekom iz Astorije u Kvinsu i čitavim Menhetnom, jer je savršen.
Videćemo se on i ja opet, zato mu i nisam rekla zbogom, nego zdravo, a sada mašem Beogradu. Zvučaće smešno posle čitave ove priče, ali volim ja zaista i svoj Beograd. Dočekao me je raširenih ruku, hvala mu, a hvala vama i vama što ste ispratili moje putešestvije do ovde, nadam se da sam bar malo mogla da vam dočaram Veliku jabuku.
Završiću sa rečenicom poznatog pisca:
U Njujorku morate da imate sreće! (Č. B.)
iliti
“In New York you’ve got to have all the luck.” – Charles Bukowski
Izvor fotografija: desktopas.com, partystern.at,forum.exotics4life.com
Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.
