Naučna saznanja i narodne mudrosti o lajanju slažu se da pas koji laje, ne ujeda. On reaguje, diže galamu, uzbunjuje druge pse i nervira vas. Zašto je onda lajavost opasna po državu, a cenzura i sankcije ipak postoje, iako postoji i sloboda govora? Šta uopšte znači sloboda govora, ako neko može da bude priveden zbog širenja panike na Facebooku, ili ako ne smeš da govoriš protiv države, ili da javno propagiraš istinu koju zastupaš?
Zašto je tako preporučljivo ne lajati i ne talasati, ako je suštinski bezopasno?
Valjda jedino zato što je lajanje zarazno. Kao zevanje. Jedan krene i malo posle svi laju. Ili zevaju.
Pazi šta pričaš, opasno je vreme. Pa to slušam, otkad znam za sebe. Uvek postoji neko zadužen za osluškivanje lajavosti javnosti. I kad se neko istakne spektakularno zdravim razumom, logikom i pozivanjem na preispitivanje, za njega postaje opasno. Kao da nije posao svakog pojedinca na planeti da neguje zdrav razum, logičko razmišljanje i preispitivanje. Da prepoznaje istinu i razlikuje dobro i zlo.
Neka se drugi bave javnošću, politikom, pravima, zakonima i verbalnim deliktima. Ja želim da ukažem da navika utišavanja glasa, šaputanja u tajnosti, prećutkivanja ili prenošenja lažnih informacija nije nastala pod pritiskom bolesnog društva, nego da bolesno društvo čine bolesni pojedinci. Dokle god stigli u raznim opservacijama, pretpostavkama, činjenicama i zdravorazumskim razmatranjima, moramo da se vratimo na pojedinca. Na čoveka, jednog, posebnog, zaduženog za sebe, svoje vrednosti u okviru svoje slike sveta. Koji kao takav utiče na tu istu sliku, povezujući se sa istomišljenicima, ili delujući sam, uprkos izostanku podrške, opštem strahu i malodušnosti.
Od čega strahuju oni koji nam savetuju da nam je pametnije da ćutimo?
Strahuju pre svega, od razorne snage istine, koja pomera ustaljene tokove, zahteva drugačije reakcije i razbija strategije koje su do maločas odlično radile u našu korist. Dakle, možda je ćutati korisnije, a ne pametnije. Korisnije za neometano sprovođenje ustaljene organizacije, koja nam omogućava neke nekontrolisane luftove i olakšice, koje nikome ne bodu oči. Korisnije za nas, jer ako se poduhvatimo odbrane sopstvenih stavova, postavljanja nezgodnih pitanja, iznošenja nezgodnih istina, možda se neko potruditi da nas ućutka. Da nam oduzme glas suptilnom pretnjom, ili grubom intervencijom. Možda i bez jezika ostanemo.
Lajavci su se uvek snalazili da laju, a svet se snalazio da se obezbedi od uticaja lajanja. Glupost i prosečnost oduvek su bile pažljivo negovane, jer one su najbolji, najčvršći i najnepotopljiviji bedem u odbrani od lajavosti.
I kad neko pametan i neućutkan kaže šta ima, svi se slažu u tome kako je to pametno rečeno i kako je to baš ono što i sami misle, samo nisu umeli da kažu. A onda obično dodaju, ali šta vredi…
Lajavci su dužni da laju, dokle god postoje razlozi zbog kojih ih drugi utišavaju za opšte dobro. Jer, tamo gde je istina prognana, opšteg dobra nikada neće biti. Samo pojedinačnog.
Izvor fotografija: starssystem.it, lipmag.com, getgirlfriendguide.com
