Postoje fašisti za dečija prava, psihopate za duhovno buđenje, siledžije za istinu i prosvetljenje. Sve dobre, plemenite, delotvorne, mudre i istinite stvari mogu se preinačiti tumačenjem. Ili uopšte, sve stvari se mogu preinačiti tumačenjem. Što će reći, svet je projekcija našeg tumačenja. Možda joga smeh koji se praktikuje kao što smo videli, nije strašan kao silovanje dece, ali dovoljno je strašan, kao “silovanje mozga”. Nasilje ume da stavi nakeženu masku, ali oči ga odaju. Nasilje nam je potrebno. Da nam skrene pažnju na znanje unutar nas samih. Ako ga shvatimo kao lekciju, kao izazov, upozorenje i zahtev da odreagujemo iz dubine bića, mi tada projektujemo u svet sopstveno tumačenje. Ako ga shvatimo kao poziv da se odbranimo uzvraćanjem nasilja, onda smo na frekvenciji nasilničke projekcije.
Kad mi nešto siluje mozak, moj prvi impuls je da bežim. Ako ne mogu da pobegnem fizički, onda se isključim mentalno. Ako ne mogu da se isključim, onda se uključim potpuno. Slušam, gledam, primam, pokušavam da shvatim šta se dešava, zašto se dešava, kome se dešava, šta prouzrokuje dešavanje, sa čim i sa kim je povezano, čime je motivisano, šta želi da postigne. Kad mi uspe da postignem neki nivo razumevanja, ja nastojim da ga projektujem u svet. To je moja odbrana od nasilja. Tako čuvam zdrav razum, koji je isprva hteo da pobegne vrišteći, ili da se isključi, pa mu se nije dalo.
