Život je besmislen, osim ako nisi ono za šta si rođen (kako lepo ističe Fredi u “Bohemian Rhapsody”), a još je besmisleniji ako jesi to za šta si rođen, a nemaš pojma, nego tripuješ koješta. Možda si rođen da budeš žrtva, depresivac, šizofreničar, psihotičar, alkoholičar, a ti misliš da treba da se lečiš i mrziš sebe što si disfunkcionalan i bliski ljudi te sažaljevaju i trpe i jedva podnose i podstiču te da se lečiš, jer te jedva podnose i više ne mogu da te trpe.
“Ljudskost je stanje kome treba malo anestezije” – kaže Fredi u jednom trenutku pomenute Boemske rapsodije, fantastičnog filma koji treba svi da gledaju, iako će ga možda samo pripradnici kluba krize srednjih godina razumeti i senzibilitetom i mozgom i telom i dušom i kulturnim pank-rok nasleđem (nisam mnogo plakala uz film, samo na trenutke, otprilike isto onoliko koliko sam i pevala i ježila se, a osmehivala se jesam, gotovo sve vreme) – i ja shvatim. Bolje biti pijan nego star! I oprostim Loši zauvek, kao i svima koji su došli posle i poverovali da je i to rokenrol (Hari Mata Hari, Regina, Crvena jabuka, Plavi orkestar… transfer blama – kad se u društvu pojavi neki sladak podmladak sa gitarom, pa moramo da mu kažemo ovaj, znaš, sinak, kad smo mi bili u tvom uzrastu to su za nas bili narodnjaci).
I zbog svih koji su podlegli pritisku besmisla života i posezali za ubistvenim anestezijama (uključujući i alkohol), zbog svih koji su živeli brzo, umrli mladi i ostali lepi u našem sećanju, zbog seksa, droge i rokenrola, od ovog momenta počinjem da promovišem duvku. Gandžu, vutru, marihuanu. U terapeutske svrhe. Za klupsku upotrebu. Ovi klinci džaba duvaju, bolje neka daju nama. Kontam da je i njima potrebna anestezija stanja ljudskosti, ali oni ne kontaju. Nema veze, bolje nego da piju. I da sede na ‘ladnom betonu. Ja sad kad bi’ sela na ‘ladan beton, više mi se ne bi isplatilo da ustajem.
Pitanja smisla i anestezije, tesno su povezana i do skoro sam čvrsto verovala da je svest iznad svega i da je svest dovoljna da prevaziđeš i besmisao i potrebu za anesteziju, ali svest nije isto što i mladost. I kad telo počne da se kvari, onda je bolje da svesno primeniš najplemenitiju moguću anesteziju i da budeš kul matorac koji duva sa klincima (i najbolje se provodi), nego da se samoubijaš teškim drogama i toksičnim energijama (ionako smo duplo zakasnili za klub 27).
I kad čujem da neko koga počinju da ščepavaju kljusa srednjih godina (a još nije svestan toga i još se drži mladosti) kaže “počeću da se drogiram” u revoltiranom izlivu nemoći zbog gomile problema koji mu se sručuju na glavu svi odjednom, ja kažem “trava je dobar izbor, stvarno pomaže”. Čudno me gledaju posle, ali razumeće za neku godinu, čak i ako nemaju pojma ni o Loši, ni o Frediju, ni o Alanu Fordu. Ni o apsurdu.
Izvor fotografija: instagram.com/justcozyy
Aleksina Đorđević
