Pre neki dan sam u noćnom provodu jubilarni milioniti put čula “Još samo par godina za nas” u interpretaciji dosta dobrog lokalnog benda. I svirali su još neki EKV i puštala sam vala glas iz grlaaaa, aj, aj, aj, više zato što je to bila prilika da se legitimno izvrištim, nego što su me pesme pogađale. Mislim, već jedno tri’es’ godina imamo još samo par godina za nas. I svaki put kad to čujem, deluje istinito, u ovom ili onom smislu. Ali, kad preturiš pola veka preko glave, ovaj stih prestaje da bude simboličan i izaziva osećaj hladnog kamena u želucu. Ne zato što je mnogo tužno što je Milan tako rano lišio svet svog genijalnog prisustva, nego zato što je sve strašnija izvesnost da ćemo svi otići u Večna lovišta. Jer je sve bliža.
Realno, moji vršnjaci i ja možda imamo još par decenija – vrlo je sumnjiva mogućnost da doživimo godine naših roditelja i baba i deda, s obzirom na to kako bezobzirno živimo i kako jurcamo i kako se bahatimo razbacujući živce, kao da nam pretiču, poput metalnog kusura po džepovima, koga gledamo da se što pre ratosiljamo. Šaka živaca svitne svakog dana, sinapse pregorevaju, poklopac se diže na dnevnoj bazi, da ispusti paru ekspres-stresa.
Čuvaj živce, zdravlje je najveće bogatstvo, stavi sebe na prvo mesto. Aha. Kad umreš, odmorićeš se. E, to. Uvek ćemo duže biti mrtvi nego živi, par godina ili par decenija, pitanje vremena je kako da se obezvremenimo dok smo živi. Milan jeste. Jedva da je imao tih par godina, pre nego što je otišao u večnost. I za jedno tri’es’ godina, neki mladi i dosta dobri lokalni bendovi sviraće EKV i neka će publika koristiti priliku da ispusti malo pare kroz poklopac puštajući glas iz grla. Moja ćerka će recimo, tada biti u mojim sadašnjim godinama i možda će se setiti kako je krindžovala kad se klimakterična majka rastresiravala u nekom kafiću, uz “par godina za nas” i imaće onaj tužni osećaj razumevanja koji imamo za svoje roditelje kad dospemo u neke njihove godine.
