Kaže ona meni, moja ćera, u svojoj dvadesetoj: “Mnogo sam matora, bre kevo. Zamisli, mogu da kažem da sam tu muziku slušala još pre deset godina”. A meni smešno. Ona matora! Sa dva’es’!
“Pa ne znam šta ti je, bre dete. Ja sam u tvojim godinama još imala petn’es’. Mislim, nekad je pet minuta trajalo pola sata. Sad pola sata prođe za pet minuta.”
Smejemo se.
Ostavljam joj to, taj smeh, njeno je da se seća. Ja više nemam vremena za sećanje. Prošla godina mi je prošla za pola godine. Ova će možda za četrdeset dana. Čekanje novih godina se pretvorilo u parastos starim.
Starim.
I koristim svaku priliku da se izvrištim, da odvrnem poklopac, da budem sada i ovde, da se ugradim u nečije sećanje, da zauzmem svoje mesto pod Suncem, pre nego što zauzmem svoje mesto pod Zemljom.
Još samo par godina, decenija, vekova… Proći će duplo brže nego što mislimo da je moguće. Proći ćemo. Prolaz je večno prisutan, samo mi obrćemo svetlosne krugove.
Za sledeći doček, stavljam svećice na jelku. One prave. Kao nekad. Da oživim atmosferu parastosa.
I šta da vam poželim, na početku ove oročene, plaćene na rate i unapred potrošene 2019-e?
Želim vam, od sveg srca, da vam ova godina potraje godinu dana.
Izvor fotografija: instagram.com/independentlovers
Aleksina Đorđević
