Jedan čovek me je, eto, zamolio da napišem nešto o tim Zašto-Se-Zaljubljujemo stvarima.
I, kao, nije da to nije već milion puta prežvakana stvar: feromoni, ideali, nedostižnosti, i ovo, i ono… Lista stvari koje nam poturaju kao odgovor na ovo pitanje ogromna je i nije da me nešto posebno dotiče. Koji god da je razlog te-i-te zanesenosti, nemam baš nešto od činjenice da sam ga detektovala. Treba vremena dok se u telu i glavi stvari stišaju, i sve tako redom…
Ali, ‘ajde, da ne bude da ovde nema zapravo mnogo prostora za kontemplaciju…
Lista stvari koje dodatno pobuđuju (podstiču?) osećaj zaljubljenosti (pa ga “razvlače” i do buduće ljubavi čak) mogla bi biti sledeća:
…kad postoji fizička privlačnost
Mi, kao sjajno racionalni ljudi, radi smo da tu fizičku privlačnost pomalo i izmaštamo. Kao: ja volim muškarce koji su visoki, sa tamnim očima i tamnom kosom… i slični kalupi. I onda ja, koja sam duboko uverena da takve muškarce evenutalno volim i želim, vrlo lako ću se oduševiti kada jednog takvog i vidim, pa ako i on odreaguje, oh oh, kakvo čudo, biće nam divno, i seksovi će biti divni i bla bla.
Jok.
Seksovi će nam tek potencijalno biti divni.
Kapiram da se svakome od nas desio Onaj Neko ko se činio tako fantastično bespotrebnim i neuklopivim na hiljadu nivoa, a komponenta fizičke privlačnosti koja je odveć postojala činila je da se mozak raspada. I nema veze da li i koliko smo bili svesni toga da se radi o pukoj fizičkoj privlačnosti.
Prosto, istina je da smo mi ljudi izuzetno okrenuti nagonu, čak i kad pokušavamo da ga zauzdamo, i da većina naših zanesenosti (bar u svojim početnim stadijumima) dolazi upravo otuda.
U vezi sa tim, ja apsolutno nisam čovek koji kao duboko veruje u to da na “poboljšanju seksualnog života” može i treba da se radi na onaj način na koji razni (posebno ženski) magazini to predlažu. Može da se radi ako te stvari stignu do rutine, a isprva su bivale bezumno divne. Ukoliko ni s početka nisu bile takve, ja predlažem zdravo-doviđenja momenat. Nije da nema pomoći, ali suštinski tu nema mnogo šta da se popravlja.
…kad mi (iznutra) ličiš na mene
To dođe kao nešto u vezi sa onim “…ja u tebi volim sebe sama…”
I ja, eto, volim kad se tako voli.
No trebalo bi reći kako se ovde, stvarno i najstvarnije, poprilično radi o jednom velikom egoizmu. I nije važno koliko su svesno ili nesvesno stvari tako poređane. Tek, volimo da u nekome sretnemo sebe. Interesantno nam je i šta sve ne. Meni je interesantno. I ne vidim zašto nekome ne bi bilo. Kao: to sam ja, to si ti, i baš smo slični, i baš se divno razumemo, i ovako i onako…
Razumevanje koje se u tom slučaju potencijalo izrađa istinski jeste fina jedna stvar.
Jasno, kada neko prilično liči na naše unutrašnje ogledalo, može se desiti i da su nam slične i poneke od krajnje nekul mana, pa će to malo otežati stvari. Ne razmišljam previše o tome. Valjda mi je fino da nekog kao razumem i kada ga ne razumem… (Ipak, nije da se čovek u ovom slučaju s drugim čovekom ne može i polupoubijati.)
…kad mi ličiš na sve ono što ja nisam
Pa da, to je kao interesantno.
Meni lično to nije skoro pa nimalo interesantno, mada u nekom uvek pomalo volim i ono što ja ne volim i u sebi ne gajim, i to… Prosto, to nekako dovodi do toga da stvari budu šarenije.
No, svejedno, te suprotnosti… Možda u nečijem svetu može, ali u mom od toga nema ničega. Ne funkcioniše. Zdravo-doviđenja, opet. To konstantno sudaranje sa svim onim što ne mogu da razumem… Umara. Stvarno umara. A neka kao voljenja trebala bi da, eto, pomalo i leče…
(Ne znam koliko je neophodno pomenuti da, kad postoji seksualna hemija, čovek lako upadne u ovakve priče, čak i ako ih generalno ne preferira?)
…kad me nećeš
Ovde se radi o… o svačemu. O egu, o sujeti, o izazovu, o mazohizmu… O svačemu baš. Može da se radi i o čistom samodokazivanju: ako me nećeš, a ja te nateram da me hoćeš, ja ću sebi biti još vredniji. Može da se radi o sujeta-cirkusu: on mene da neće?! – ne može to tako, bato. Može da se radi o izazovu, dakle: bilo bi krajnje uzbudljivo dovesti ga do toga da me hoće. Mazohistička strana priče ocrtava se na mnogim tinejdž (i netinejdž) licima koja zaneseno vole da u sebi gaje te tugaljave momente, crtaju srca i plaču uz Balaševića.
I bla bla. Ima toga još.
No, meni je to sve prilično nezanimljivo. Nemam ja sebi šta da dokazujem na taj način. Ako me nećeš – tvoj problem. Možda će biti i moj neko vreme, no ne zadugo. (Ja uvek na umu imam onu prvu sesksualna-privlačnost komponentu.) Ako Taj Čovek tebe, eto, ne želi, vrlo je moguće da je ono što te tu kao privlači samo izmaštano i da od svega toga, kada bi stvari konačno bile dobijene, ne bi bilo ništa.
…kad je leto i more kad je
I, jebiga, jeste tada sve za nijansu divnije.
Donedavno ja baš kao nisam nešto posebno verovala u sve te morske zanesenosti koje tako “puknu” čoveka, ali činjenica je da ta čitava morska atmosfera pomalo čudno deluje na ljudsko biće. Čak ne nužno ni sama atmosfera, koliko ti trenuci u kojima si krajnje slobodan i rasterećen. Dobro, u mom slatkastom slučaju, i to kao more, i to kao leto, i ta kao vrućina, i ta kao plaža, i mesec, i to… sve je u vezi jedno sa drugim. I lepo je i kad je glupo. Pa šta. Lepo je.
…kad me voliš
To je u vezi sa onim “življenjem od svog odraza u tuđim očima”.
Kao: ti živiš sa sobom npr. dvadeset i kusur godina i znaš da si često baš i gadan, i da ne mirišeš uvek lepo, i da ti oči nisu uvek sjajne, i da ti je kosa često masna, i da si i zao možda ponekad, i da kasniš, na primer, i ovo, i ono… I taj neko tu pored tebe sve to zna ili ne zna, ali, eto, on te kao gleda tim zanesenim pogledom i ti se (valjda u silnoj želji za najdivnijom verzijom sebe) staneš ogledati u tim očima i zaljubljivati se u nekog, a zapravo u ono što neko misli da ti jesi.
Bez mnogo dileme, to jeste u priličnoj vezi sa (ne)zrelošću. Al’ dešava se i kao zrelima. Kada se od lovljenja svog odraza u tuđim očima umore, recimo.
…kad me zasmejavaš
Na primer, meni ovo često jeste dovoljno. Ne kao da ne bih tražila više, ali generalno volim kad neko može da me nasmeje. I to ne kao da se smešim i tupavo cerekam, nego da se baš smejem, da me boli stomak, da mi idu suze, da budem crvena u faci, da se previjam, da padnem sa kreveta, da me čuju komšije. Eto tako. Ako možeš da učiniš da se tako smejem, što se mene tiče, možeš skoro sve.
…kad ti nisam na prvom mestu
To sad kao možda zvuči malo loše, ali zapravo je fino.
Ukoliko su oba čoveka npr. ambiciozna, pa su im te samoaktualizacija-stvari na prvom mestu, ili su im, recimo, njihova ja na prvim mestima – onda bi to moglo da liči na jednu lepu stvar. Kao: mi ćemo uvek biti tu, jedno za drugo i sve to tako, ali nećemo prestati da još uvekije budemo tu za sebe same. Kao: ja ću da te volim taman onoliko da ne zaboravim da volim sebe. Ili kao: posvetićemo se jedno drugom taman onoliko da nikada ne zaboravimo da se posvećujemo svim drugim važnim nam stvarima. I to ima smisla. To je čak i zrelo i razumno.
Ipak, postoji i druga varijanta u kojoj je to što neko nekome nije na prvom mestu – izazov.
Kao: ti možeš već sutra da nestaneš i ta pomisao me uzbuđuje i plaši i čini da se za tebe još snažnije “zakačim”.
…kad ličiš na moj ideal
Zapravo vrlo kritična kategorija, usputno pomenuta i na početku teksta.
Loša stvar u svemu ovome može biti upravo činjenica da se za ideale “lepimo” sa ne baš mnogo razuma (iako smo ih kao, oh, i domislili i domišljali, još sve nadugačko i naširoko). To što neko liči na sve ono što mi ‘oćemo – jeste divna stvar. Stvarno divna. I raduje čoveka do određene granice, čak tako jako da tu i izignorišu razne stvari. Uzmimo ovaj primer:
Recimo da ti ‘oćeš lepu, plavu/crnu ženu, sa divnim sisama/dupetom, pametnu i duhovitu, neku koja se recimo bavi nekom naukom, ili nekom umetnošću, nema veze, i koja je vrlo ambiciozna, i koja je prilično “živa”, i ovo i ono. I recimo da si tu zamislio i još neke detalje koji treba da postoje. Recimo: da ima rupicu na obrazu, razmak između zuba, da voli/ne voli da popije, da voli tu i tu vrstu muzike, da tako i tako trepće, da mnogo/malo gestikulira… I recimo da ona, eto, stvarno ispunjava te uslove, čak i te finese, eto. Ali, šta se dešava sa činjenicom da ti tada kao prvi put to takvo (kao sasvim idealno) ljudsko biće dotičeš i da prosto ne možeš da znaš koje propuste u svojoj idealizaciji si napravio, koje od vaših mana će se “sudarati” i slično? I da li će uopšte prokleta hemija da postoji ili ćeš i na nju za trenutak zaboraviti, zagledan u svoj ideal?!
Drugog primera radi, recimo da ste oboje gladni slobode i da se tebi baš činilo da ćeš najdivnije moći da funkiconišeš i da se razumeš sa čovekom koji zna kako je uvek pomalo žedneti za tim da si sam i slobodan. A šta ako, u tom slučaju, oboje povremeno odlutate do Nekih Drugih? Ili ako oboje počnete da živite u stalnom grču da će ovaj drugi poželeti da ode?
To sad kao možda zvuči nekul, pesimistično i svakakvo, ali idealizacije i ideali se ne bi zvali tim imenima da u njima ne postoji i jedno odsustvo razuma, a sa odsustvom razuma dešavaju se i raznorazni propusti. (Daleko od toga da sa razumom samim i suvim nema još više propusta, zapravo.)
Ideale odjebati, jebiga. I nije da je jednostavno.
…kad si mi daleko
Ovde sad ima onih koji bi se složili i onih koji nimalo ne bi. “Daleko od očiju – daleko od srca”, reći će ovi drugi i biće u pravu, prilično. Pa ipak, ima i onih koji vole da čeznu, pa im se daljina čini finom.
Ja sam, recimo, od ovih prvih. Ne baš zbog čežnje same. Čežnja tu dođe kao fina, ali na poslednjem je mestu.
Meni se, u tom slučaju, dopada to što je neko istovremeno blizu i daleko. Kao: ja mogu da mislim na tebe, da te imam tu za svaki dan – u telefonu, u glavi, na internetu, na blogu, na ovome i onome, ali, sa druge strane – ja gomilu dana mogu da nastavim da provodim posvećena stvarima koje inače volim, okrenuta starim navikama, pa ti nećeš sedeti 24/7 u mom stanu, pa ću se ja skoro svakodnevno viđati sa svojim prijateljima, pa nećeš stići da me ugušiš u roku od brzo i najbrže, pa ću stići čak i da te se zaželim, baš jako, i onda kada te vidim na ta dva, tri, ili na tih deset dana, činićeš mi se i mnogo divnijim nego što jesi, moguće (idealizacija, idealizacija, divna idealizacija)…
Mislim, ja stvarno ne mislim da je ovo božanstven jedan slučaj, ali mislim da i u svemu tome ima mnogo od lepog.
Nelepota je ovde, rekla bih, izvesna:
Čovek se umori od daljine i nedostajanja, čovek bude ljubomoran na tu poluprisutnost u nečijim danima, čovek ima više vremena da primećuje i druge ljude i da se sa njima bavi muvanjima, ljubljenjima, koitusima…
Ja, koja čežnju pomalo volim, ne mogu se setiti drugih stvari koje bi ovde bile loše, no istina je, velika jedna, da je već i ova prva stvar sama po sebi često dovoljna.
…kad mi se čini da ti trebam
Ima nešto u ovome. Baš kao – neštonešto.
Razni muški ljudi, recimo, vole da se osećaju kao neko ko prosto seje osećaj sigurnosti, neko ko će nekoj maloj i nezaštićenoj ženi predstavljati oslonac, zaštitu, i ovo i ono.
Razne žene, s druge strane, vole kada majčinski o nekome brinu, često i kada mogu nekoga iznutra kao da “poprave” (naravno da to nije nešto što se baš stvarno i dešava, no ‘ajde).
To je sad prilično grubo rečeno, ali činjenica je da u nama neretko leže poneki od tih momenata prosto utemeljenih u našu polnu prirodu.
Ako čovek oseća da je drugom čoveku kao bašbaš potreban, a posebno ako pritom ima problem sa samopouzdanjem, svest o tome da ga neko treba na njega će bezmalo delovati poput afrodizijaka.
…kad mi kao ne daš da do tebe dođem
Ova kategorija mogla bi biti slična ponekima od onih u kojima se komponenta izazova pominje. I nije da ju je nešto posebno potrebno objašnjavati. Tek, često je fino kada ne dobijemo sve kao na poslužavniku. Ja nisam od onih koji misle da sa… ne znam… seksovima, pozivima, i svačim tako treba čekati toliko-i-toliko, ali prosto ne mislim da uvek treba igrati krajnje otvorenih karata. Uostalom, ako pokušaš da sve svoje odmah pred nekoga izbaciš, nužno ćeš delovati pomalo smešno, jer na taj način ni sama komunikacija ne može da liči na prirodnu. A i, kada je nečija priroda sama po sebi dovoljno bogata, sve ono što u njoj postoji nije nešto što ćeš moći da vidiš za dan ili dva. Treba vremena da stvari isplivaju. I još je lepše kada iz dana u dan saznaješ sve kao nešto novo i novo, i čini ti se da nema kraja. Meni je lepo.
I raznih valjda još pogrešnih i nepogrešnih razloga ima za “voleti” i voleti nekog.
…kad voliš slatkastu poeziju
…kad si bogat
…kad me lepo gledaš
…kad poznaješ “glavonje”
…kad te želi celo moje društvo
…kad ličiš na devojku/tipa iz mog omiljenog pornića
…kad ideš u teretanu
…kad te voli moja porodica
Objašnjavam “volim” reč iz naslova tek na kraju teksta i nadam se da nije shvaćena u grubom i ozbiljnom kontekstu:
Ne volim te zato što mi ne daš da do tebe dođem. Ne volim te zato što me zasmejavaš. Ne volim te zato što je leto i more zato što je. Volim te zbog tebe + zbog toga svega, na primer.
Pa, ipak, u suštini se često zaljubljujemo zbog nekih kao malih i najmanjih stvari: zbog sličnih/različitih interesovanja, zbog dobrog seksa, zbog sličnih snova, zbog načina na koji nas neko gleda i vidi, zbog osećaja sigurnosti, zbog osećaja opuštenosti…
I nemam ja ništa protiv toga što jedan čovek drugog kao voli, recimo, zbog novaca, a drugi prvog zbog toga što liči na trofej. Nemam problem ni sa tim što se zaljubljujem u svoje ideale. Imam problem ako ne shvatim gde problem leži.
Otuda i ova kategorizacija, valjda…
(To myself: Još više te volim kad zanesena pišeš tekstove u kojima glumiš racionalnost.)
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
