Jovana Jarebica je od detinjstva znala čime želi da se bavi – i to je i ostvarila. Nakon što je diplomirala na Odseku za primenjeno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, Jovana se u potpunosti posvetila umetnosti, najpre kombinujući svoje dve velike ljubavi – slikarstvo i fotografiju. Glavni fokus njenog stvaralaštva je žena, kao simbol prirode i novog rađanja, koju na svojim platnima predstavlja kroz razne ekološke probleme današnjice. Sa Jovanom smo porazgovarali o njenom nesvakidašnjem stvaralaštvu, tehnici fluo-boje, ekologiji, ali o novoj izložbi koju nam priprema…
Trenutno pripremaš izložbu koja će kombinovati tehnike slikarstva i fotografije, a fokus će biti usmeren na ženu, njenu korelaciju sa prirodom, kao i na tvoje viđenje kako ćemo izgledati za pedeset godina. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome?
Upravo je to koncept mog sadašnjeg projekta koji je iznedrio atakom na prirodu koji se dešava u celom svetu. Negde mi je želja da sugerišem, naglasim i prikažem moguću budućnost. Volela bih da kroz svoj rad podstaknem ljude na razmišljanje i aktivaciju. Da shvate da ne mora umetnost da bude samo estetizovana, nego da ima jasnu i jaku poruku.
Kao i u radovima do sada, i u ovim ćeš upotrebljavati fluo-boju. Zašto praktikuješ baš ovakav pristup i šta kroz njega želiš da akcentuješ?
Još odavno se razvila želja da toksičnosti i zagađenju na mojim slikama i fotografijama nekako dam na značaju, a fluo-boja se našla kao adekvatna za tu asocijaciju. Ona i sama u kombinaciji sa UV svetlom zna da bude opasna – ako se satima izlažete gledanju u nju možete kratkotrajno da izgubite vid. Eto još jedne paralele. U prirodi postoje najotrovniji insekti i životinje koje po sebi imaju fosfor i na taj način transmituju svetlost i pokazuju koliko su opasne. To je, opet, veza između prirode i moje umetnosti.
Glavna tema tvog stvaralaštva je žena, koja odiše sirovom energijom i čistom emocijom. Šta te to muči, jer se stiče utisak kao da žena želi da iskoči iz tvojih radova i oslobodi se nametnutih stega?
Žena kao simbol prirode i novog rađanja. Muči me njeno nesvesno uništavanje i da li će uspeti da opstane. Zato žene na mojim radovima skoro pa iskaču iz formata. U toku jednog performansa, model koji sam farbala fluo-bojom je krenuo u publiku kao simbol toksičnosti. Iznenadila me je suprotna reakcija od očekivane. Svi su prišli ka njoj i hteli da i oni budu oslikani. Da li bežimo ili idemo ka lošim stvarima?
Kako bi opisala tipičnu savremenu ženu? Šta joj je potrebno da bi bila zadovoljna i svoja?
Iz moje perspektive ne postoji tipična žena, pogotovo kroz umetničku vizuru. Kroz stvaralaštvo pri susretu sa mnogo žena koje su potrebne za moj proces rada, imala sam prikliku da shvatim da svaka ima svoju karakteristiku, samosvesnost, snagu. Od svake sam i sama mogla mnogo da naučim. Mislim da u ovoj epohi žene dosta rade na svojoj individui i kroz introspekciju sebe prave novu istoriju. Eto, to je njihov zajednički činilac.
Sa kakvim izazovima se umetnica suočava u Srbiji danas?
Umetnica danas ne sedi samo za štafelajem i stvara. Umetnica danas, pored toga što stvara, mora da bude menadžer, PR, sales, radi nabavku… a to je već pet radnih mesta u firmi. Najveći izazov u svemu tome je izbalansirati te stvari i ostaviti dovoljno energije i vremena za umetnički proces, i tim svakodnevnim poslovima ne narušiti svoj umetnički (ne)mir.
Kroz svoj ciklus radova, pod nazivom „Biorazgradivo“, ukazala si na problem zagađivanja prirodne sredine, kao i na način na koji nesvesno unosimo plastiku u svoj organizam. Prema tvom mišljenju, šta je potrebno da bismo se iole ekološki osvestili?
Vrlo je bitno da shvatimo da smo i mi sami ekosistem i da na njemu treba raditi. Ono što bacimo u reku ili na zemlju ona upije, a mi to sutra pojedemo ili popijemo. Mali koraci su, u stvari, veliki. Pođemo od sebe, osvestimo koliko kao pojedinci možemo da doprinesemo očuvanju svega oko nas. Samoedukacija i širenje dalje.
Pored simbioze slikarstva i fotografije, da li kombinuješ još neke pristupe, tehnike u svom stvaralaštvu?
Kada radim na svom ličnom projektu, uvek me povuče u nekom za mene do tada nepoznatom pravcu, pa samim tim sebe testiram i sama želim da vidim šta će iz toga nastati, pa me je tako povuklo na performans. Kako bih još jasnije signalizirala na proces, samim tim postaje ličnije i življe.
Kako bi opisala svoj umetnički pravac?
Moj umetnički pravac je deo savremene umetnosti kroz multimediju, koja je logičan sled u mom stvaralaštvu, ekološki osvešćeno i edukativno.
Opiši nam svoj tipični dan u ateljeu. Šta ti je sve potrebno za uspešni kreativni proces?
Morali biste da mi dođete u posetu. Mnogih stvari i nisam svesna, a radim ih svakodnevno. Ima tu mnogo promišljanja o stvaranju. Nekad su potrebni sati sedenja pred platnom dok ne krene akcija. Sedim i sagledavam. Ima dana kada ide lagano, a nekada se veže period prave unutrašnje borbe. Obično pri dolasku puštam muziku, koja mi je veoma bitna i pomaže mi pri opuštanju u radu. Onim danima kad ne ide, mora da se uključi malo hedonizma i ode u šoping po nove četke i boje, a onda sedne na dobru kafu.
U neobaveznom razgovoru si nam otkrila da si oduvek znala čime želiš da se baviš, ali koji savet bi dala onima koji to još uvek ne znaju?
Iako sam odmalena znala čime želim da se bavim u životu, nisam uvek imala jasan put kako i do toga da dođem. To može da se poredi sa tim da ne znaš šta želiš trenutno od svog života. Tako da sam imala i mnogo eksperimentalnih faza, ali i sam život jeste jedan veliki eksperiment. Tako da je savet istraživati, grešiti, probati nove stvari; ne sedeti dugo u jednom mestu. Ostati sam sa sobom i zagledati se u sebe, kopati do trenutka kad shvatiš šta nikako ne bi hteo, a šta je za tebe veliko DA.
Pročitajte i: Umetnica Natalija Miladinović: „Apstraktni izraz je moja čista emocija“
Fotografije: WANNABE Media
