Koliko puta sebe uhvatite misli odlutalih ko zna gde, kako sanjarite nebitno gde se nalazite. Sanjarite dok kuvate, vozite se autobusom ili dok čituckate neku knjigu… Mislite da je to vreme uzaludno potrošeno? Ili da je kasno za snove? Neki kažu: “Vreme je novac!”, a ja njima poručujem: “Novca svakako nema, pa nam bar vremena za snove ostaje na pretek!” A, da li je kasno? Koliko imate godina? 19? 27? 42? 77? 79 kažete! Ah, pa ne! Još nije kasno za vas.
“Vreme je relativno!”, rekao je Ajnštajn. Neki su konstatovali: “Ma on je, bre, bio lud”. To mora da su rekli oni koji su mu zavideli na toj takozvanoj ludosti. Možda i jeste bio lud. Ali, bar je sanjao. I imao je cilj. Pa mu ni univerzum nije bio daleko. A njih je ubijala ljubomora, jer su bili svesni da u sebi nisu imali ni delić onog ludila koje je on posedovao. Oni su svoje svoje snove prepustili svakodnevnici. I iz rutine im nije bilo povratka.
Zato, savet svima vama: “Težite ka svemu onome što želite da postignete. Jer nikad nije kasno”. Budite ludi! Želite ono što biste voleli da imate. Ili radite. A volite ono u čemu uživate. Pa ćete možda sebe uhvatiti kako uživate u onome što ste ostvarili jer ste želeli da volite ono u čemu uživate. Ili tako nekako. Kažem vam ja, meni lako misli odlutaju.
Sanjam čaroban momenat. Udajem se. Međ’ morem I međ’ peskom. Odmaram se od svega realnog. Ispod venčanice mi se nazire stomak. I presrećna sam. Kaže doktor: “Biće dečak.” Oko mene najbliži ljudi. One koje najviše volim. Koje nikad ne bih ispustila. Oni koji su me učili da sanjam. Nezaustavno. Bezgranično. I bez straha. A takvu mi i ljubav pružili. U nadi da ću je ja jednog dana dati nekom. Pokloniti. I pružiti mu svoje srce na dlanu. Bez rezerve. I bez bojazni. Bez straha da će me povrediti. A tada, kada budem sanjala, onda ću imati sa kim da sanjam. Da se budim. Koga da volim. O kome da se brinem.
Jer kažu najlepše je sanjati u dvoje. Ili troje. Četvoro. Ma, samo sanjajte! Sami. Sa nekim. Ili bez nekog. Ili za nekog. Ko više nije sa vama. A voleli biste da jeste. Bitno je samo sanjati. Želeti. I pronaći svoju zvezdu. Sanjate ljubav? Zaljubite se. Tragajte za njom. Ne odustajte. Volite i čuvajte je. Sanjate uspeh? Učite. Družite se. Vrtoglavo se penjite dok ga ne dotaknete. Sanjate zdravlje? Brinite o sebi i ljudima koje volite. I verujte. Sanjate klišee? Sada biste umočili stopala u beli pesak ili bosi trčali po kiši svojoj ljubavi u zagrljaj. Gde će vas dočekati strasan poljubac. Dok vam se kiša sliva niz lice. Nisu to klišei! U ljubavi i snovima nema klišea. Tada je sve dozvoljeno i sve je tako blizu. Opipljivo na dodir.
Poslušajte me i zapisujte svoje snove. Zapišite sve što želite. Pa kada shvatite da na toj listi imate snova za više života, tada ćete shvatiti da vam nikada neće biti dosadno i da će vas stres zaobići, a suze izbegavati. Dobro, ne baš one radosnice. Njih će biti ko kiše. Ko vode. Nadam se. Bićete srećni. I zaljubljeni. Volećete nekog. Volećete život. Tako nepredvidiv. I tako kratak. I bićete zaneseni. Zaneseni lepotom življenja! A onda ćete, konačno, shvatiti da vas upravo sitnice najviše usrećuju. I da zapravo takve snove najčešće I snivate. A mislićete da letite. Jer snovi su nešto najlepše. I bez njih nema nade u bolje sutra. A posle svega, želim da za mene kažu: „A ona, samo što nije letela!”
Anđela Najdanović voli da voli. Život. Modu. Amelijin Pariz. Kerin Njujork. Pozorište. Vogue. Beograd. I to u proleće. Uz miris jorgovana. Obožava kada je njen iPod shuffle iznenadi glasom Louis-a Armstrong-a dok se šeta beogradskim asfaltom. U podne. I uživa u sladoledu. Sa ukusom maline. Sour&Sweet. “J’aime bien les couchers de soleil. Allons voir un coucher de soleil…
