Da li se ponekad zapitate zašto je neophodno zabranjivati sve ono što nikoga ne ugrožava? Koliko puta ste osetili besmislenost nekih nametnutih obaveza i ograničenja koje većina ili prećutno prihvata ili o njima uopšte i ne razmišlja?
Umesto da se na adekvatan način bavi univerzalnom zaštitom individualnih prava, država određuje šta je ono što je dobro i korisno za nas same, odnosno, kako bi trebalo da izgleda poželjan i kvalitetan način života u zajednici. U vezi sa tim, temeljna pitanja koja libertarijanizam kao intelektualni pokret radikalnog individualizma postavlja jesu: zašto u društvu uopšte postoje zabrane nečega i šta opravdava postojanje države? Ovo nisu nedoumice kojima se bave samo filozofi već i svaki razuman pojedinac koji se u određenom trenutku suočava sa nekom preporukom, savetom ili kaznom od strane državnih organa koji ga sprečavaju da neometano i odgovorno uživa svoju slobodu.
Od krutog sistema školstva kojim se nekritički usađuju nastavni programi, preko prvog radnog dana na poslu kada nas upoznaju sa poželjnim načinima preraspodele naše sopstvene zarade, sve do regulisanja naših partnerskih odnosa i slobodnog vremena kada nas država vaspitava šta bi bilo korisno da gledamo na TV-u, kada, kako (ako i uopšte) smemo da koristimo alkoholna pića i lake droge – pomenuta pitanja sve više se umnožavaju. Mnogi će do svog radnog mesta doći motociklom noseći kacigu jer bi u suprotnom morali da plate kaznu policiji zato što ne brinu o svojoj sopstvenoj glavi. Ti ljudi više razmišljaju o posledicama nečega što bi trebalo da bude slobodna odluka, nego o smislu zabrane i kazne.
Libertarijanizam je politička filozofija koja nas, na jedan otrežnjujući način, podseća zašto je maksimalno uvećanje individualne slobode, uz strogo ograničenje delovanja države, moralno opravdano, pa i korisno. Iako unutar sebe podrazumeva različite pravce, zajednički zahtev svih libertarijanaca je – više slobode za sve pojedince, bez obzira na okolnosti, uvek i svuda. Individualnu slobodu libertarijanci određuju kao odsustvo prisile i kao mogućnost neometanog uživanja izbora u svim sferama društvenog života, sve dok to ne narušava slobodu drugog. Najveća pretnja ovako određenoj slobodi dolazi, pre svega, od različitih prinudnih mehanizama države. Ti mehanizmi onemogućavaju pojedinca da svoju slobodu koristi na sebi svojstven način.
Pojedinac koji poštuje dostojanstvo druge osobe nikada se neće ponašati na takav način da ugrozi i naruši privatno područje te osobe. Trebalo bi da sami slobodno i odgovorno odlučujemo o tome kako ćemo urediti svoj život i kako ćemo ostvarivati ekonomsku, kulturnu i bilo kakvu drugu saradnju sa drugima. Ako nije moralno opravdano iskorišćavati druge ljude i ponašati se prema njima kao prema sredstvima za ostvarivanje tuđih interesa, zašto bismo tu mogućnost ostavili nekoj organizovanoj skupini koju mi finansiramo? Polazeći od toga, jedina opravdana funkcija minimalne države koju neki libertarijanci predlažu trebalo bi da bude osiguranje pravnog i bezbednosnog okvira koji svima nama pruža nepristrasnu zaštitu.
Sam izraz libertarijanizam ušao je u širu upotrebu pedesetih godina dvadesetog veka zbog zagađivanja političkog jezika, odnosno, kako bi se jasnije distancirao od narastajućeg socijalnog liberalizma. Naime, posle Drugog svetskog rata u razvijenim državama Evrope i Amerike dolazi do naglog trenda širenja vladinog intervencionizma i do stvaranja koncepta države blagostanja. Preterano oslanjanje na javni sektor biće dominatno sve do kraja sedamdesetih kada su ideje individualizma, vladavine prava, slobodnog tržišta i spontane solidarnosti ponovo stekle veliku popularnost kao glavna alternativa neodrživim ekonomskim programima “ambulantne” države. Veliki broj zemalja uviđa štetne efekte regulacije privrede, zatvaranja granica i sputavanja slobodne inicijative. Kritikujući koncepte jednakosti koji su polazili od apstraktnih društvenih potreba, socijalne pravde, javnog morala ili nacionalnog interesa, ovim idejama slobode ustalo se podjednako protiv svakog kolektivističkog načina razmišljanja koje ispred pojedinca stavlja naciju, klasu, rasu ili neku autoritarnu tradiciju.
Kao neko ko se aktivno bavi promovisanjem ovih ideja u Srbiji, verujem da uporedo sa dubinskom reformom neuspešnih državnih institucija i oslobađanjem tržišta, mnogo više truda moramo da uložimo u edukativnu izgradnju moralne tradicije naše zajednice, odnosno, u oživljavanje političke kulture slobode i odgovornosti pojedinca.
Miloš Nikolić je predsednik Libertarijanskog kluba “Libek”. Osim bavljenja političkom filozofijom, veliki je poštovalac američke kinematografije 60-ih i 70-ih, piše prozu i uz zvukove Majlsa Dejvisa luta lavirintima nesadašnjosti.
