Sva svoja očekivanja uložila si u vreme, ali vreme te nekako izdaje. Niko ti nije rekao koliko vremena je potrebno da se slomljeno srce isceli, ali prošla je godina i nešto više i taj vremenski lek bi već trebalo da deluje. Jeste, sastavila si se nekako, ali daleko je to od stabilnosti, a još dalje od onoga da si krenula dalje. Još uvek te nešto preseče na pola, kad ti se učini da si ga videla na ulici, zatresu ti se kolena kad čuješ poruku, jer prvo što pomisliš je da je možda on. Osećaš se poraženo što bi se sada odmah pomirila sa njim, primila ga nazad, što još uvek maštaš o tome kako dolazi sav skrušen i slomljen i govori ti kako je pogrešio, kako si ti ljubav njegovog života i kako ne može da živi bez tebe. Osećaš se još gore kad se probudiš posle sna u kome ste vodili ljubav… Da li će to ikada prestati?
Hoće. Niko ne može da ti kaže za koje vreme, ali vremenom hoće. Shvatićeš da prolazi onog momenta kad se setiš da već nekoliko dana nisi pomislila na njega. Kad prestane poriv da mu pošalješ poruku čim se probudiš i pre nego što zaspiš, jer to je navika koja se pretvara u uskraćenost i treba da bude zamenjena nekom drugom navikom – sećaš se vremena kad si čitala pre spavanja i nisi se ni sa kim dopisivala i slala srca i poljupce za laku noć?
Kad naiđeš na horoskop i potražiš prvo ono što piše za tvoj znak, a ne za njegov, primetićeš da prolazi. Kad čuješ da se ženi i pomisliš da je dobro što se najzad sredio, znaćeš da je prošlo.
