Svako ko se makne van granica Srbije u bilo kom pravcu, ima osećaj da je otišao u neki svet. Ako stigne čak do Slovenije, lepo oseća kako je u Evropi, ali taj osećaj je u Sloveniji uvek bio izrazito jak. Što ste dalje od granica bivše Jugoslavije, tojest, ako odete u bilo koju zemlju koja se nekad graničila s Jugom, jače ćete doživeti to suptilno osećanje da prisustvujete prizoru normalnog života iz koga ste odavno proterani i sad ne znate baš kako da se uključite, ali dovoljno vam je i da samo gledate. Nema u tom pogledu zavisti. Barem u početku. On odmara oči, kao kad gledate u zelenilo, u belasanje neke pitome vode, ili žmurite i slušate ptičice.
Ako ne možete da odete u beli svet i divite se tome kako su ljudi opušteni, kako sede po kafićima, hitaju neusiljeno za svojim poslićima, kako lepo izgledaju, kao da nemaju ni kamate, ni kredite, ni hipoteke, ni bilo kakve probleme, kako izlozi blistaju i žene mirišu, automobili promiču i urbana sredina vri od nekog svrsishodnog, a lagodnog života, koji je nama nedostupan, dođite u poplavljeno područje.
Turizam za dušu. Radi sto posto. Dođite sad, dok smrdi, dok se natopljeni dušeci, fotelje, ormari, police, naslanjaju jedni na druge u depresivnim blatnjavim gomilama, kao da do pre neki dan nisu bili deo prijatne domaće atmosfere nekoga ko ih je lično odabrao jer su mu se sviđali, dok debeli slojevi mulja prekrivaju ulice, dok se pretvaraju na podnevnoj pripeci u pustinjsku prašinu, koja lebdi nad gradskim ulicama poput prokletstva, dok ljudi na sve strane hodaju blatnjavi do grla u gumenim čizmama i radnim odelima, kao da je to neka najnovija moda, trend koji ne valja propustiti ni za živu glavu, da vas ne bije maler, dođite, prošetajte, gledajte, plačite.
Toliko ćete se skenjati, da nećete znati kako se zovete. Boleće vas duša, srce, glava, stajaće vam knedla u grlu. Čak i ako ste doneli petnaest tona humanitarne pomoći, pa vam je duh bodar, a krvna slika savesti idealna, skenjaćete se, obećavam. Odvojte sat, još bolje dva. Tri nećete podneti, dva i po je plafon.
I onda se pokupite sa uzdasima u grudima, knedlom u grlu i suzama u očima i idite. Dok putujete, nećete znati gde terate, ali tako treba. Tako radi ova terapija. A radi sto posto. I kad stignete u sredinu iz koje biste najradije otišli u beli svet, jer vam je dopizdilo sve glupavo, malograđansko, licemerno, nategnuto, nametnuto, nenormalno i ispod svakog nivoa normalnog življenja, bićete zaprepašćeni utiskom koji će vas prenuti iz slika koje su vam ostale u glavi. Videćete urbanu sredinu svrsishodno užurbanih ljudi, koji nekako izgledaju posebno lepo (čisti su i ne nose radne kombinezone i gumenjake), osmehnuti lepršaju unaokolo, kao da nikakve probleme nemaju i pomislićete, vau, civilizacija, kako moćno!
Ja sam se tako osećala kad sam se posle obilaska poplavljenih sela vraćala u poplavljeni Paraćin preko Male Krsne, jer putevi nisu radili – nisam stvarno išla preko MK, nego tako se kaže, a zapravo sam prolazila kroz centar Ćuprije. Znate, Ćuprija, onaj čudan tunel između Jagodine i (poplavljenog) Paraćina. I kad sam ugledala Ćuprijance, a u pomoravskom humoru, oni su nešto između Bosanaca, policajaca, malog Perice i vanzemaljaca, kako neopterećeno lebde i pomislila vau, civilizacija, kako moćno, prva sledeća misao mi je bila jebote, gde ja živim, kad sam ovo mogla da osetim prema Ćupriji!
Ćuprijanci, ne ljutite se, to je toliko stara zajebancija, da ste valjda navikli, Jagodinci i Paraćinci, smejte se, šta vas briga!
Ostali, posetite nas. Postpoplavni turizam radi sto posto!
Izvori fotografija: esseredonnaonline.it, telegraf.rs
