Da se razumemo, i ona je intelektualka, čita knjige i zna svašta nešto. Nije fensi cica, ali voli i štikle i haljine i šljokice i šta ti ona zna šta neko podrazumeva pod pojmom fensi. On sigurno, ni po čijim podrazumevanjima, nije fensi. Šta je, ne zna. Zna da se oblači čudno, za njen ukus previše nehajno, izgleda kao da ne misli mnogo o tome kako izgleda. A zgodan je. Prilično. Ima lepo oblikovane ruke. I visok je baš koliko treba. Sluša neke čudne bendove, čiji su pripadnici mahom mrtvi već dugo. Za neke je i čula, ali za pojedine niko osim njega (i samog benda) ne zna. Kliše, ali važno je pomenuti, on svira pomalo i gitaru. Poznaje filozofiju antičkih, srednjovekovnih i novovekovnih mislilaca, a ona citira Keri Bredšo (Carrie Bradshaw). Momak gleda neke ozbiljne filmove, a ona voli romantične komedije sa lepim glumcima. Mačka voli da igra kolo. Čak je par puta, poneta pesmom i emocijom, zaigrala i na stolu. Ona često psuje i nekad i vikne, a on se baš trudi da govori polako i bez ružnih reči.
On se loži na nju, a ona nije sigurna šta joj je on. Šta će sad? Drug, omiljena osoba u danima kad je spopadne čudno raspoloženje, a ipak i muškarčina koji će je uhvatiti kada padne.
Ako izuzme činjenicu da izgledaju pomalo čudno i smešno – ona na štiklama i sređena sa klačem u ruci, a on u martinkama i nekoj zelenoj jakni – lepo se uklapaju. Ne izlaze čak ni na slična mesta. Kada ga je jednom dovela u lokal gde se stvarno igra, on nije mogao da prestane da se smeje njenim plesnim pokretima. Rekao je da je baš živahna, bez obzira što joj ritam i nije jača strana. Da se lepo proveo, iako nije znao niti jednu pesmu, ali da mu je njen performans ulepšao veče.
On je bio siguran u svoja osećanja, u to da želi da je posle teškog dana zagrli i oraspoloži
Kad je on nju odveo na živu svirku lokalnog benda, ona se baš i nije zabavila i pomalo se uplašila dugokosih, dugouhih momaka u crnom. U bioskop ne mogu da idu iz gorepomenutih razloga. Da je nije zavoleo onog dana kada je uplakanu sreo na ulici i razgovorom joj pomogao da shvati da život nikad nije toliko crn koliko se čini u konkretnom trenutku, nikada se ne bi upoznali za prave. Prijao joj je taj čudni neznanac, koji je pričao polako i lepo i izmamio joj osmeh na lice kada je mislila da se nikad više neće smejati. Počeli su da se druže, u početku nisu imali nikakvih zajedničkih tačaka, ali nekako su se dopunjavali i započeli neobično prijateljstvo, koje je vremenom preraslo u nešto više.
On je bio siguran u svoja osećanja, u to da želi da je posle teškog dana zagrli i oraspoloži. Želeo je da mu priča o svojoj depresiji, koja ju je s vremena na vreme spopadala i protiv koje nije znala kako da se bori. Nije imala nijedan konkretan razlog za toliku apatičnost, ali opet je to bio sastavni deo njene ličnosti. Dok je pričala o tome, on je slušao, želeći da joj pomogne, a opet ne znajući kako. Čekao je da prođe taj period i nastupi period preterane haotičnosti, onih dana kada obara neoborivo i prosipa sve što stigne, gubi ravnotežu zbog nepostojećih stubova i prepreka na putu i smeje se nekontrolisano i zarazno. Tim danima zrači nekim posebnim sjajem, skuplja kučiće i beskućnike oko sebe, ulepšava drugima dan, njemu posebno.
Bajka nije dugo trajala. On je shvatio da ga ona zapravo i ne voli, već voli onu verziju sebe koja se otvara dok je s njim. Nije mu to bilo dovoljno, želeo je da neko voli njega. Mrzeo je sebe kada je izgovorio da ne može više i da ne želi da bude sebičan, da ne može više da bude njen svakodnevni heroj, da se umorio. Deo nje otišao je s njim, ali rekla je sebi da ga neće čekati da se vrati, da može ona i sa pola srca. Biće sama svoj heroj, bar na jedan dan…
Izvori fotografija: tumblir.com
Aleksandra Aleksić je pomalo izgubljena u vremenu i prostoru (naročito u prostoru), gubi stvari i zapinje za svoja stopala. Obožava mačke lutalice i čokoladne išlere. Kad poraste biće pisac.
